|
|
Powrót do Tigrovi u gradu
Intervju sa Jurajem Krasnohorskim (režiser, koscenarista i producent)
Kako si došao na ideju za film?
Originalna ideja je došla od Lucije Siposove, koja je kasnije postala koscenaristkinja i koproducentkinja Tigrova u gradu. Iako je glumica, volela je da piše kratke romane a ovo je njen drugi scenario koga sam pročitao. Svideli su mi se likovi i način na koji je opisana Bratislava, inače moj rodni grad. Duh grada me je ustvari nagnao da počnem da radim na filmu, ta Bratislava kakve se sećam iz detinjstva, koju sam znao kroz priče, grad sa multikulturalnom i multijezičkom prošlošću u srcu Evrope, sa svojim ljudima, građevinama i pomalo apsurdnim smislom za humor.
Šta bi gledaoci iz drugih krajeva sveta mogli da prepoznaju kao čisto slovačko u filmu Tigrovi u gradu?
Polovinu života, od svoje 14-te do 28-me godine sam proveo u Ženevi, Bilbau i Parizu. Vratio sam se u Bratislavu da bih snimio ovaj film, upravo zbog jedinstvene boje i duha koje poseduje ovaj grad. Takođe, francuski kamerman Andre Boncel je razumeo smisao za humor koga ovaj grad poseduje, pa se lepo snašao sa snimanjem. Volim na njega da gledam kao srednjeevropski a ne kao čisto slovački – samoironični tragični humor ljudi i lokacija. Ta ironija i humor se nalaze i u arhitekturi (zgrada Slovačkog radija je izvrnuta piramida!), kao i u muzici iz filma. Muzika nije čisto slovačka već je više povezana sa Bratislavom i pokriva ceo XX vek. Svaka pesma opisuje neku drugu generaciju. Sama po sebi, priča je jednostavna, radi se o stidljivom momku, ili, bolje reći, o njegovoj duši, koja pokušava da nađe svoj par.
I šta oni mogu očekivati od Tigrova u gradu? Šta je to jedinstveno u njemu i zbog čega ne bi trebalo da ga propuste?
Tigrovi u gradu govore o tome kako mi (ljudi koji su radili na filmu) vide Bratislavu i sebe. Radi se o izazovima mladih ljudi koji kroče u svoje tridesete, o pronalaženju prave osobe sa kojom ćete provesti život. Radi se o tome kako naša generacija gleda na svet i gde vidimo sebe u 2010-tim. Gledaoci bi trebali očekivati da će videti grad i likove koje nikada ranije nisu videli, s obzirom da nam iz Slovačke ne stiže puno filmova. A i ako stižu, retko to bude neka živopisna komedija poput Tigrova u gradu. Pažnja je usmerena na stil, boje, pokazujući nam grad koga volimo i kako ga mi vidimo. I ja i Lucija smo dugo živeli u inostranstvu, u najvećim svetskim metropolama (Njujork, Pariz, Buenos Ajres).
Koliko je bilo izazovno napraviti ovaj film, s obzirom da je ovo tvoj prvi dugometražni film?
Rad na ovom filmu je jedna od najizazovnijih stvari u koje sam se upustio tokom života. Ranije sam studirao fiziku i matematiku na univerzitetu 5 godina, a da u srednjoj školi nisam bio preterano dobar učenik. To je bio veliki izazov, ali snimanje ovog filma je bio još veći. Snimili smo ga u vreme kada je državna podrška kinematografiji bila jako slaba i rezervisana za neke iskusnije producente. Mi smo odlučili da ne radimo ni sa jednim od njih, jer smo želeli da budemo čisti. Na početku, bilo nas je troje – Lucija Siposova, Henrijeta Čvangova (producent) i ja. Sa Henrijetom smo osnovali kompaniju pod nazivom Artichoke, zajedno sa Lucijom smo ubedili neke ljude da veruju u naš projekat i da nas novčano potpomognu i snimili smo film. Danas, tako nešto se sve češće događa, ali koliko ja znam, mi smo bili prvi koji su bili privatno finansirani. Potom smo ubedili Slovački audiovizuelni fond da nam pomogne sa ostatkom budžeta i završili smo film.
A zbog čega ulogu Jazavca tumači Kristina Totova, sa naknadno nasnimljenim muškim glasom?
Ovaj izbor načinili smo vrlo kasno, na samom kraju pisanja teksta, u poslednjoj reviziji. Shvatili smo da ustvari pišemo priču o duši koja pokušava da nađe drugu dušu koja joj odgovara. Naširoko je poznata ideja da svako ima i mušku i žensku stranu ličnosti. Naš slavni lik Rudolf Bedžer (Badger = Jazavac), je muškarac koji ima "žensku" dušu. Zbog toga njemu teško polazi za rukom ono što je većini muškaraca lako – na primer, njegov drug Hijena postiže veliki uspeh kod žena. U filmu vidimo dušu Rudolfa Bedžera, ali čujemo njegov pravi muški glas. Mi ne znamo kako on izgleda, to nije ni bitno. Bitna je duša. Kristina je savršena za ovu ulogu, zbog njenog eteričnog izgleda, kao da je došla iz nekog drugog vremena i mesta. To je originalno, ali ne toliko. Primer ovakve upotrebe glumaca može se videti i u filmu I'm Not Here, u kome šest likova predstavljaju različite delove Bob Dilanovog života, a jedan od njih je i žena, Kejt Blanšet. Da budem iskren: da sam mogao slobodno da biram, izabrao bih Odri Hepburn da igra Rudolfa Bedžera.
Kako ti, kao režiser, gledaš na slovačku filmsku industriju u poređenju sa ostatkom Evrope?
To je pitanje na koje pokušavam da odgovorim već neko vreme, ali i dalje ne mogu da pronađem konačan odgovor. Moj glavni cilj kao režisera, ali i kao producenta za ostale reditelje je da pravim filmove za evropsku publiku. To je nama najteže, da se neki naš film probije izvan naših granica. Često ispitujem moje prijatelje i kolege u inostranstvu, šta oni očekuju od slovačkog filma, kakva slika im se javlja u umu kada kažem "Slovačka". Kao što se neke slike javljaju kad se kaže Španija ili Francuska. Mislim da je jedan od problema taj što ljudi izvan Slovačke slabo znaju išta o našoj zemlji. Ne znaju da li je ova zemlja sličnija Rumuniji ili ipak Nemačkoj. A kada ih upitam kakve teme bi im bile zanimljive, ono što oni kao stranci mogu da odgovore je da je to komunizam. Čak iako smo se još pre 23 godine oslobodili komunizma, i dalje ta asocijacija postoji kod stranaca. To je, u osnovi, ono što još uvek definiše Slovačku kao zemlju. Naravno da se ovo polako menja, ljudi putuju i tako dalje, ali govorim o generalnoj slici koju stranci imaju o nama. Ali ipak verujem da postoji način da se u ovom region snime filmovi prijemčivi evropskoj publici. Dokaz je češki film Alois Nebel koji je osvojio European Academy nagradu za najbolji film. Neophodan uslov za uspeh (osim dobre priče) je da od početka ostvarite saradnju sa jakim evropskim filmskim imenima.
Powrót do Tigrovi u gradu
|
