|
“Belle époque”, doba kada su Francuska i Evropa procvetale Posle godina previranja, borbi i imperijalnih ratova, od 1871-1914, Evropa je kročila u doba progresa. Ovo doba poklopilo se sa erom Treće francuske republike. To je period koga karakteriše optimizam, mir u Francuskoj i Evropi, pa čak i naučna i tehnološka otkrića. Kocept “belle époque”, ili “epohe blagostanja” zaživeo je između dva svetska rata, kada su Francuzi retrogradno videli tih nekoliko decenija kao vreme sreće i radosti u poređenju sa prvih 50 godina XX veka. Upravo za vreme ove “epohe” dogodio se i prvi Svetski sajam u Parizu (1889.) i podignut je Ajfelov toranj. Pariz se smatrao za vodeći evropski centar intelektualnog, naučnog i medicinskog razvoja, dok se Amerika još uvek oporavljala od krize iz 1873. Blagostanje se odrazilo i na francusku porodicu Pežo, koji su se od proizvodnje i distrubucije kafe i biciklova, preorijantisali na proizvodnju automobile, od kojih je prvi protitip napravljen 1890. Takođe, ova godina je bila prekretnica u svetskoj industriji zabave, jer tada se pojavio film, koga su popularizovala braća Limijer, a pamte se i čuvena ostvarenja Žorža Melijea. U slikarstvu je rođen pokret modernizma (na francuskom Art Nouveau), i on se smatra najpopularnijim pokretom toga doba. Ovaj dekorativni stil, za koga su karakteristične linearno zakrivljene forme, postao je popularan sredinom 1890-tih i postepeno osvojio Evropu. Zbog upotebe istog na gradskim ulicama i metroima, mnogima je ovaj umetnički stil postao prva asocijacija na Pariz. Što se tiče književnosti, preovladavali su naturalizam i realizam, a istaknuti autori bili su Gi de Mopasan i Emil Zola. Realizam je kasnije evoluirao u modernizam. Poezija nije puno zaostajala, pa je tako tadašnja Francuska izrodila izuzetne pesnike-simboliste, od kojih su najpoznatiji Šarl Bodler i Artur Rembo. |
