|
|
Britanski film
Britanska kinematografija je verovatno jedna od najjačih u Evropi. Jedinstveni identitet i neprekidna nastojanja u takmičenju sa Holivudom učinili su britanska ostvarenja (poput Hari Potera i Noting Hila) popularnim širom sveta. Ali, šta je bilo ranije? Kako se britanska kinematografija razvijala? Koja su njihova zaboravljena dostignuća?
Početak
Sve je počelo u Lidsu, na severu Engleske, kada je Francuz Luj Le Prins (od tridesetih pa na dalje poznat kao “Otac kinematografije”) snimio prvu pokretnu sliku 1888. Godinu dana posle njega, fotograf i pronalazač Vilijem Fris-Grin je razvio koncept pokretnih slika na celuloidnoj traci, i patentirao pronalazak 1890.
Velika Britanija je bila pionir filmske industrije, pa je tako 1899. pronalazač i kinematograf Edvard Rejmond Tarner snimio prve filmove u boji, i patentirao trobojne filmske aditive za proces snimanja. Prvi film u boji je 1912. pronašao Britanski nacionalni muzej medija u Bradfordu, a datira iz davne 1902. Važno je napomenuti da je još jedan Britanac, Džordž Albert Smit, verovatno pronašao prvi kolor sistem pod nazivom Kinemacolor, 1908.
Od sredine 1910-tih do sredine 1920-tih, britanska kinematografija je počela pomalo da zaostaje u odnosu na američku, zahvaljujući većem tržištu sa one strane Atlantika i Prvom svetskom ratu (zbog koga je finansiranje filmova skoro obustavljeno radi uštede sredstava). Ovu eru su obeležili nemi filmovi Čarlija Čaplina, bez obzira na činjenicu da je on prvi uspeh postigao u bioskopima u SAD. Na vrhuncu karijere, Čaplin se suočio sa brojnim skandalima, uključujući njegove veze sa američkim komunistima 1940-tih. Napustio je zemlju 1953. i odselio se u Švajcarsku, gde je i umro 1977. Najvažniji Čaplinovi filmovi su Svetla grada (1931), Moderna vremena (1936) i Veliki diktator (1940).
Tridesete su iznedrile jednog čoveka koji je kasnije prozvan “majstorom horora”. Istoričari smatraju da je Hičkokova Ucena iz 1929. prvi britanski ton film. Hičkok je još jedan talentovani Britanac koji je otišao u SAD posle uspeha u domovini, a u Americi su ga zvali “Veliki Alfred”. Do marta 1939. je uspeo da se preseli u Holivud, gde je snimio Rebeku (1940), Dial M for Murder (1954), Rear Window (1954) i Psiho (1960). Hičkok je umro u Bel Eiru 1980, u svojoj osamdesetoj godini.
Prvi britanski dokumentarci takođe su snimljeni u ovo doba, uključujući Otpadnike i Noćnu isporuku Džona Grisona (1929).
Tokom tridesetih, došlo je do osnivanja dve važne institucije: British Film Institute i National Film Archives. Od tada pa do današnnjeg dana, oni se bave arhiviranjem filmova, i to ne samo britanskih, već i internacionalnih produkcija. Ove institucije takođe se bave opravkom oštećenih printova kao i transferom nitratnih kalemova na celulozu.
Drugi svetski rat i period posle
Kako je Drugi svetski rat započeo, Britanija se fokusirala na proizvodnju dokumentaraca, iako je broj produkcija smanjen. Tokom ovih godina, Hemfri Dženings je snimio izuzetnu seriju dokumentarnih filmova, uključujući i Londoon Can Take It! (1940), o blic-napadu Nemačke na London.
Posle rata, zauzet je novi pristup ka snimanju filmova, zahvaljujući režiserima poput Dejvida Lina, koji je snimio neka od najvažnijih ostvarenja toga doba, kao što su Kratki susret (1945) i njegove adaptaciej Dikensovih romana Velika očekivanja (1946) i Oliver Tvist (1948).
Pedesetih, Britanci su se počeli fokusirati na popularne komedije, drame sa tematikom Drugog svetskog rata, kao i horore, što je odvelo ka socijalno realističnim produkcijama. Ovaj poslednji talas, koji je započeo krajem decenije i trajao četiri godine, karakterišu mladi i nezadovoljni likovi kao protagonisti. Najpopularniji filmovi te decenije bili su Drakula (1958) sa Kristoferom Lijem u ulozi slavnog vampira, potom Ukus meda Tonija Ričardsona (1961), i Žrtva (1961), film koji tematizuje ucenjivanje homoseksualaca.
Veliki bum i šezdesete
Tokom ove decenije, američki producenti su se zainteresovali za britansku kinematografiju. Filmovi sa scenama seksa, nasilja, egzotičnim lokacijama, i humorom postizali su fenomenalan uspeh. Najbolji primer za to su Džejms Bond filmovi sa Šonom Konerijem, koji su postigli ogroman svetski uspeh.
Ovu deceniju takođe obeležava preseljenje ameeričkih reditelja u Britaniju, a neki od njih su Džozef Losi i Stenli Kjubrik. Vrlo je zanimljivo da su četiri Oskara za najbolji film, u toku ove decenije osvojila upravo britanska ostvarenja, dok je mjuzikl Oliver! Iz 1968. dobio čak 6 Oskara. Još jedan vrlo uspešan film iz ove decenije je Lorens iz Arabije (1962), sa Piterom O’Tulom.
Bez cenzure
Posle Drugog svetskog rata, britanska vlada je pooštrila kontrolu nad filmskim sadržajem. Ipak, tokom sedamdesetih, cenzura je ublažena, omogućivši tako novim kontroverznim pričama da ugledaju svetlost dana. Savršeni primeri za to su Ken Raselovi Đavoli (1970), Sem Pekinpahovi Straw Dogs (1971) i Kjubrikova Paklena pomorandža (1971).
I druga ostvarenja naišla su na ogroman uspeh, a tu svakako spadaju i čuveni Pajtonovci i njihova dugometražna ostvarenja poput Monti Pajton i Sveti gral (1975) i Žitije Brajanovo po Montiju Pajtonu (1979).
Osamdesete: posustajanje i preporod
Osamdesete se smatraju periodom recesije za filmsku industriju u Britaniji. Tokom 1980, snimljen je samo 31 film, što je za 50% manje pd prethodne godine, i svakako se smatra najmanje isplativom godinom još od 1914.
Ipak, to je podstaklo mnoge nacionalne televizijske stanice da ulože dodatni napor u produkciju filmova, čime je stvorena optimistična atmosfera za mlade generacije glumaca i reditelja. Hju Hadson je snimio Vatrene kočije (1981), i osvojio četiri Oskara 1982, uključujući i Oskara za najbolji film. Ova decenija je iznedrila režisere i glumce poput Ridlija Skota i Gerija Oldmana, Kolina Firta, Toma Rota i Rupera Evereta, koji će kasnije postati slavni širom sveta.
Novi komercijalni pristup i savremeno doba
Devedesete su bile teške za britansku filmsku industriju, i samo mali broj ostvarenja je postigao značajniji uspeh na domaćoj ili svetskoj sceni. Ričard Kurtis je 1994, u svom filmu Četiri svadbe i sahrana izneo inovativan pristup ovoj umetnosti, što je dovelo do ponovnog interesovanja za film i ponovnog ulaganja u tu industriju.
Ulaganja su se isplatila, pa su u narednim godinama snimljena mnoga komercijalno uspešna ostvarenja poput Sliding Doors (1998), Noting Hil (1999) i serija filmova o Bridžet Džons. Sva ova ostvarenja pratila su poseban šablon mešavine romantike i komedije.
Posle toga, nova era koja je započeta 2000-tih bila je finansijski još uspešnija, ostvareni su masivni projekti poput ekranizacije knjiga o Hariju Poteru, ali i druga zasebna ostvarenja: Children of Men (2006) i The King’s Speech (2011) koji je osvojio Oskara.
|
