|
Filmovi sovjetske ere
“Mi smatramo da je film najznačajniji od svih umetnosti”, rekao je Lenjin, a ova tvrdnja govori o tome koliko je sovjetski režim davao na sedmu umetnost. Poslednji Sovjetski film je ironični omaž kinematografiji koja više ne postoji. Kratka istorija ovog fenomena bi nam mogla razjasniti zbog čega je ovaj kontroverzni film smatran za jedan od najznačajnijih u Evropi. Avgusta 1919-te, ruski sovjetski režim je nacionalizovao filmsku produkciju i distribuciju. Ubrzo su mogli biti viđeni efekti ovog poteza (od 11 filmova 1921-ve, do 157 filmova tokom 1924-te). Prva škola filma u svetu je osnovana 1919-te (VGIK), a filmska industrija je obogaćena uticajima mnogih trendova, kao što su futurizam i konstruktivizam.
Država je finansirala filmove, koji su bili jako cenjeni ali ipak cenzurisani, ali su postali jedni od najinovativnijih u svom dobu. 1924-te, u jeku Lenjinove izjave o filmu, Trocki je rekao: “Kada naša sela budu imala bioskope, bićemo blizu ostvarenja socijalističkog sna.” Boljševici su takođe zastupali ideju da filmovi mogu edukovati i kultivisati narod, i služiti kao oruđe propagande. U to doba, velike zvezde sovjetskog filma su bile u usponu i postajale su svetski poznate, bez obzira na osnovni karakter sovjetskih filmova. Među njima, bili su Sergej Ajzenštajn, Selovod Pudovkin i Aleksander Dovženko. Vojni brod Potemkin (1925) je bio jedan od onih filmova koji su bili svetski priznati iako su sa sobom nosili komunističku propagandu. Ovaj film se i dalje smatra remek delom svetskog ranga. Rađanje filma sa zvukom omogućilo je sovjetima da razviju žanr “socijalnog realizma”, u kome su prikazivani istinski i stvarni heroji koji su gajili pozitivne vrednosti. Ova doktrina je bila osnova filmova kao što su Vasiljeva braća Čapajev (1934), ili epski Aleksandar Nevski (1938) Sergeja Ajzenštajna. Okončanjem Staljinove ere, sovjetski film se “raskravio”, što je uticalo da konformistički sovjetski realizam postane autentičniji. Perestrojka je skroz izmenila situaciju, zamrli su sovjetski uticaji, i započeto je sa postepenom privatizacijom.
Raspad SSSR-a je prelomna tačka sovjetskog filma. Produkcija postaje oskudna, jako mali broj režisera postaje međunarodno priznat, poput Andreje Mihalkova Končalovskog i njegovog brata Nikite Mihalkova, Pavela Lunina (Taxi blues, La noce) i Aleksandra Sokurova (Ruska barka, nagrađen na Kanskom festivalu). Takođe, ponovo zadobijena sloboda govora tokom 90-tih nije uticala na to da se ruski film udalji od konvencionalnih tema koje su bile karakteristične za sovjetski film. Zadnjih godina, ruski film se susreće sa mnogim izazovima: smanjivanje budžeta, produkcijska kriza i jaka konkurencija koju nude inostrana ostvarenja. Ipak, nezavisni film ne zamire, što potvrđuju živi i posećeni festivali filma u Moskvi i Sankt Peterburgu. |
