 |
Nazad na Poslednji sovjetski film
Intervju sa Aleksandrom Hanom (režiser, pisac, glumac)
Šta te je inspirisalo na Poslednji sovjetski film?
Film je osmišljen kao parodija ili i omaž mnogim sovjetskim "zabranjenim" filmovima, kao što je na primer Komesar, Aleksandra Askoldova. Komesar je sniman kada je bila post-Hruščovska politička klima. Goskino cenzori su prisilili Askoldova da napravi veće izmene: 1967-ma je bila godina 50.godišnjice Oktobarske revolucije, a događaji su morali da budu prikazani u komunističko-herojskom ruhu.
Pošto je snimio film, Askoldov je ostao bez posla, izbačen je iz Komunističke partije, optužen za društveni parazitizam, progan iz Moskve i zabranjeno mu je da do kraja života radi na filmovima. Rečeno mu je da je film uništen, sve do poslednje kopije. Mordukova I Bikov, velike sovjetske filmske zvezde, morale su da mole vlasti da mu ne bi napakostili još više. KGB je držao ovaj film na polici 20 godina.
1986-te, politika glasnosti je dozvolila komisiji Saveza sovjetskih režisera da predloži da se film ponovo izda, ali se Goskino nije odazvao. Posle molbe Askoldova za vreme Moskovskog filmskog festivala, kada se raspad SSSR-a činio neizbežnim, film je rekonstruisan i konačno izdat 1988-me. Osvojio je Srebrnog medveda – posebnu nagradu žirija, na 38. Berlinskom inernacionalnom filmskom festivalu.
Koliko teško ti je bilo da uskladiš svoje uloge kao pisca, režisera i glumca?
Nije bilo uopšte teško, jer sam takođe bio i koproducent filma. Bio sam mlad, imao sam samo 26 godina, bio sam samo student, koji je dobio priliku da osmisli sopstvenu verziju Holivuda na istoku. Nisam dvaput razmislio pre nego što sam preuzeo na sebe toliko uloga. Kako se SSSR raspadao, ja sam bio zatočen u sopstveno filmsko ludilo, koje se okončalo tek kada se SSSR konačno i raspao.
1993-će, film je doživeo premijeru u Nemačkoj, pod naslovom Daleko od Sankt Peterburga, i dobio neke nagrade, kao što je Zlatna specijalna nagrada žirija u Hjustonu u Teksasu. Onda, 10 godina kasnije, zajedno sa svojim omiljenim koautorom Aleksandrom Mahlerom došao sam na ideju da snimim potpuno novu verziju filma, i tako je nastao Poslednji sovjetski film.
Poslednji sovjetski film je poprilično smešan. Možeš li mi reći koja ti je najsmešnija situacija koja se dogodila na snimanju?
Zaista, bilo je mnogo smešnih incidenata. Jedne stvari se vrlo dobro sećam: moj pomoćnik je hteo da se našali sa mnom i režirao kadar dok sam ja bio odsutan. Gola žena je jahala na konju. Kada sam video tu scenu ostao sam zbunjen i zatečen, ali mi se scena toliko svidela da sam je stavio u film.
Marija de Medeiro, koja glumi devojku Brus Vilisa u Petparačkim pričama je radila sa tobom na filmu Midsummer Madness. Kako je bilo raditi sa njom?
Bilo je vrlo napeto, zato što sam je sreo tek dan pred snimanje. Ali, kamen mi je pao sa srca kada sam video koliko je ona opuštena, i koliko je bila otvorena i rada da prihvati moj humor. Voleo bih da ponovo radim sa njom, i možda će u budućnosti i desiti, ali to ne možemo siliti.
Radio si filmove još od 1980-te. Šta smatraš svojim najvećim uspehom u karijeri?
Midsummer Madness (2007) je pri samom vrhu moje liste. Sa ovim filmom, imao sam priliku da radim sa Marijom de Medeiro, ali i sa mnogobrojnim evropskim zvezdama: Dominik Pinjon (Amelija, Osmi putnik 4), Brižit Minišmaj (Parfem), Čulpan Kamatova (Zbogom Lenjine!) i poslednji, ali ne i najmanje važan je Gundar Abolin (Misje Taurin). Midsummer Madness je izdat u Americi za DVD, 2010-te.
Nazad na Poslednji sovjetski film
|
