Intervju sa Borisom Malagurskim

Povratak na Težinu lanaca

Intervju sa Borisom Malagurskim (režiser)

Zašto si odlučio da radiš dokumentarac o ratovima u bivšoj SFRJ?
Film koga sam snimio pre Težine lanaca bavio se kršenjem ljudskih prava manjina na Kosovu, i mislio sam da analizirajući uzroke kosovskog sukoba mi možemo spoznati zbog čega ima toliko mržnje među ljudima u ovom delu sveta. Kosovska kriza ne može biti preispitana a da ne uzmemo u obzir dublje razloge zbog kojih se Jugoslavija rasparčala tokom rata.

Kao neko ko je rođen u Jugoslaviji, moje detinjstvo je bilo poprilično bezbrižno, nisam bio opterećen etničkim razlikama iako je uvek bilo određene netrpeljivosti između različitih etničkih grupa. Verujem da je nacionalizam isplivao na površinu tokom kriznih perioda za ekonomiju, a koja su bila rezultat loše sprovođene reforme koju je Zapad toliko forsirao u to vreme. Različite spoljašnje interesne grupe su forsirale svoju agendu na Balkanu, pa je tako došlo do građanskih sukoba širom Jugoslavije. Mnoge velike medijske kuće su govorile da je razlog sukoba bio samo nacionalizam, kriveći Srbiju i Miloševića za sve, ali to nema smisla jer su ti narodi živeli u miru na tim prostorima čitavih pola veka. Želeo sam da ispričam priču o mojoj zemlji koja više ne postoji i da iznesem svoja verovanja zbog čega je došlo do raspada.

Može li se za ovaj dokumentarac reći da je to “pogled iznutra” na rat?
Uglavnom da. Intervjuisao sam nekoliko ljudi koji su bili u Jugoslaviji u to vreme, i koji su bili umešani u to što se događalo. Na primer, glavni komandant Luis Mekenzi je bio je nadležan za UN sector za Sarajevo za vreme rata i prezentovao mi je svoje viđenje umešanosti SAD u vojne operacije u bivšoj Jugoslaviji. Kanadski novinar Skot Tejlor dao je detalje o tome kako su Nemci naoružavali hrvatske separatiste, a njemu verujem jer je on bio tamo, na terenu, dok se to događalo.

Pored “stranaca” koji su se tada zatekli na tom podneblju, intervjuisao sam mnoge Jugoslovene čije priče su u zapadnim medijima bila ignorisane. U vreme kada je bilo popularno prikazivati vesti o zločinima i masakrima, bilo je i mnogo hrabrih osoba koje su rizikovale svoje živote kako bi pronašli mirno rešenje za konflikt ili razotkrivali one koji su se ogrešili o mir. Te priče o samožrtvovanju mogle su promeniti način na koji su razne etničke grupe sa tog prostoa gledale jedne na druge u to vreme. Umesto toga, nacionalistička propaganda je bila sa svih strana ohrabrivana. Takođe, pokušavam da prikažem kako to sve radi iznutra – koliki je uticaj medija na raspirivanje ratnih sukoba.

Objasni nam malo podrobnije svoju tezu da film nudi pogled na rat koji je bio nametnut od strane Zapada kako bi oni ostvarili svoje ineterese u regionu?
Važno je imati na umu da se Jugoslavija već počela urušavati u vreme kada je nestajao raskol između kapitalističkog Zapada i komunističkog Istoka. Zapad je izgubio svog glavnog neprijatelja oličenog u Sovjetskom Savezu, a NATO je tražio novog neprijatelja. Kada je Ante Markovic, poslednji jugoslovenski premijer, posetio Vašington tražeći pomoć za sprovođenje programa ekonomskog preporoda kojim bi se socijalizam zamenio tržišnom ekonomijom, Džordž Buš ga je odbio i doneo zakon koji bi trebao da natera jugoslovneske republike da održe nacionalne izbore na republičkom umesto na federalnom nivou. Pomoć bi bila poslata svakoj republici ponaosob, što znači da je Amerika imala za cilj da se Jugoslavija raspadne.

Pošto su nacionalističke i separatističke partije osvojile izbore u republikama koje su tada bile sačinjene od više nacija (u Hrvatskoj to su bili Hrvati i Srbi, u Bosni su bili Srbi, Hrvati i Bosanski muslimani), dati prednost jednoj naciji na uštrb ostalih i proglasiti unilateralnu nezavisnost moralo je odvesti u rat. Umesto da se ohrabrivao dijalog, Zapad je, pod vođstvom Nemačke i Austrije, odlučio da prizna jednostranu nezavisnost Slovenije, Hrvatske i Bosne.

Kad se rat zahuktao, NATO je dobio izgovor da se umeša kako bi mogao da postavi vojne baze u regionu. A pošto su ostaci Jugoslavije tj. Srbija i Crna Gora odbili da popuste pod pritiskom NATO-a, Zapad je odlučio da podrži separatiste na Kosovu – autonomnoj pokrajini koja je zvanično u sastavu Srbije, što je rezultiralo krvoprolićem i, kasnije, bombardovanjem Srbije od strane NATO-a. NATO je okupirao Kosovo, a ta okupacija i dalje traje – najveća NATO baza izvan Nemačke je kamp Bondstil koji se nalazi upravo na Kosovu. Ovi prostori su zaplenjeni i na drugi način – ekonomski. Državne fabrike i firme, uglavnom devastirane zbog sankcija i rata, privatizovane su – prodate su stranim kupcima po smešnim cenama. To je urađeno da bi se stvorila zemlja koja više neće biti konkurentna na svetskom tržištu, već će sama postati tržište za strane proizvode i snabdevaće svet jefitnom random snagom.

Kako su domaći i svetski kritičari i publika reagovali na film?
Većina ljudi koji su pogledali film otvorenog uma zavoleli su ga. Filmu su upućene pozitivne kritike od strane dvostrukog dobitnika palme, Emira Kusturice, koji je odlučio da ga prikaže na svom festivalu Kustendorfu. Ipak, zbog pritisaka tadašnjeg ministra kulture Nebojše Bradića, koji je bio član G-17 partije, koju posebno pominjem u filmu kao odgovornu za sprovođenje interesa MMF-a i Svetske banke u regionu, film je skinut sa programa samo nedelju dana pre premijere. Ipak, prikazan je na Raindance festivalu u Londonu, Beldocs u Beogradu i New Latin American Cinema u Havani, Mving Images festivalu u Torontu i Benett festivalu u Oslu, kao i mnogim drugim.

Javnost je bila posebno zaintrigirana jer do sada nisu imali priliku da vide film o Jugoslaviji koji se razlikovao od ostalih koji su ovde snimani na tu temu. Sećam se da su mi prilazili mnogi ljudi u Australiji, Kanadi i SAD i govorili “Hvala ti što sin am konačno objasnio Jugoslaviju.” Naravno da ne mislim da moj film stavlja tačku na temu, jer cilj je da pokrenemo dijalog. To je vrlo teško, pogotovo u ovo vreme, kada mnoge etničke grupe i strani posmatrači sa negodovanjem gledaju na svaki pokušaj da se preispita zvanična verzija priče. Za sve to oni kažu da je propaganda. Kako se ispostavlja, najveće kritike su upućene od strane ljudi koji nisu ni pogledali film.

Šta ćemo moći da vidimo u nastavku dokumentarca?
Lepota dokumentaraca ogleda se u tome što čak ni režiser ne zna kako će film da izgleda pre nego što se okonča editovanje. Ipak, pošto vidim da je scenario skoro gotov, mogu reći da će govoriti o neoliberalizmu i Vašingtonskom konsenzusu koji je bio nametnut bivšim jugoslovenskim republikama posle raspada. Pokušaću da objasnim kako je decenija protivljenja Zapadu oštetila ekonomiju u jednakoj meri kao i decenija prijateljstva sa njima. Kroz intervjue sa poznatim ličnostima kao što su Noam Čomski, Oliver Ston, Karla del Ponte, R.Džejms Vuzli, Ivo Josipović, Majkl Parenti, Markus Papadopulos, Dajana Džonston, Sokoro Gomez i Vuk Jeremić, pokušava se objasniti šta se dogodilo sa teritorijom bivše Jugoslavije u sferama ekonomije, vojske, medija, obrazovanja, zdravstvenog osiguranja, kao i ostalim sferama koje imaju uticaja na životni standard, a posebno naglašavam kako se i u drugim zemljama u kojima je neoliberalizam nametnut, dogodilo ovo isto.

Pored toga, film će ponuditi neka rešenja – predloge kako bi ljudi, odmah posle gledanja filma, mogli da počnu da se oslobađaju od “težine lanaca” i pridruže se onima koji su to već uradili. Očekujem da film bude završen do kraja godine.

Povratak na Težinu lanaca