|
Intervju sa Davidom Ondričekom (režiser)
Šta za tebe predstavlja Pakleni rudnik? Da li je to priča o katastrofi, porodična priča u jeku katastrofe, ili možda istorijska drama?
Prvi deo bi se mogao okarakterisati kao porodična drama, a drugi kao priča o katastrofi.
Šta je bilo najvažnije za tebe dok si režirao seriju?
Pročitao sam sinopsis i odreagovao više emotivno nego racionalno. Sećam se da me je tema dobro pogodila. Svakodnevno u novinama čitamo o nesrećama u kojima na stotine ljudi umire. Sve to dok jedemo hleb i puter i ispijamo kafu. Potpuno smo imuni, emotivno ravni. To je bilo krucijalno. Čudno je takođe to što se nakon snimanja osećam kao da sam stekao nove prijatelje iako su to bili samo likovi iz filma.
Kakav ustisak bi serija trebala da ostavi na gledaoce? Koja je glavna poruka ili ideja?
Želim da gledaoci sami otkriju glavne poruke i ideje. Tako da ne želim da o tome pričam u intervjuu.
Radnja se događa u mračnim i zatvorenim rudnicima. Koliko je bilo komplikovano za kamermane i reditelja da se snađe u takvim uslovima?
Bilo je jako komplikovano. Trećeg dana smo snimali 100 metara pod zemljom u hodniku dugom oko kilometar, dva metra visokom i dva metra širokom. Bilo je 40 ljudi u ekipi i stalno smo se sudarali jedni sa drugima. Iskusni snimatelj je seo na pod sa kamerom u rukama i rekao da nikada nije iskusio ništa ekstremnije. Imali smo pred sobom još 20 dana u rudniku. Tada sam počeo da sumnjam da ćemo ikada uspeti da završimo projekat.
Intervju u vlasništvu Češke televizije
Povratak na Pakleni rudnik
|
