Intervju sa Endreom Huleom

Povratak na Devojka i ples smrti

Intervju sa Endreom Huleom (režiser, scenarista i glumac)

Kako ste došli na ideju da snimite ovaj film?
Produkcijska kuća iz Mađarske je od mene zatražila da snimim film o baletu. Napisao sam scenario ali je u međuvremenu produkcijska kuća prestala da pravi filmove i scenario mi je bio vraćen. Onda sam počeo da razmišljam „šta bih ja želeo da uradim sa njim?”. Tako sam došao na ideju o dva brata i o tome šta znači plesati do smrti.

Zašto ste ga snimali na različitim lokacijama umesto da ste sve snimili u Americi ili tražili slične lokacije?
Ovo je bila mađarsko-kanadsko-slovenačka koporodukcija. Takođe, verujem da lokacije trebaju da ostave snažan utisak i da je vrlo važno ne snimati sve u studiju. Lokacije imaju svoju istoriju i svoje mitove, što se sve prenosi na filmsko platno i obogaćuje našu priču.

Ne smatrate li da je suviše velik posao biti istovremeno režiser, scenarista i zvezda filma? Kako ste izašli na kraj sa time?
Biti istovremeno režiser i scenarista nije uopšte teško. To je nešto što zapravo činite istovremeno u periodu pre produkcije; jedno je potpuno kompatibilno sa drugim. Ono što je bilo teško jeste igrati u filmu koga režirate – jer glumite i režirate u isto vreme. I ne samo to – vi u stvari radite dva potpuno suprotna posla. To me je umalo ubilo… To je nemoguća stvar, i ne planiram da to radim još dugo. Ali, moram priznati da je nagrada za taj trud velika i zadovoljavajuća.

Kako ste uspeli da nagovorite oskraovca Vilmoša Sigmonda da učestvuje u projektu?
Ovo mi je drugi put da radim sa njim. Većina ljudi zna da je on oskarovac, ali malo njih zna da je poreklom iz Mađarske. On je bio jedan od ljudi koji su u ovoj zemlji snimali pobunu protiv Rusa, 1956. godine. On i njegovi prijatelji iz filmske škole su sa kamerama izašli na ulice kako bi snimali ruske tenkove koji gaze studente. Uspeli su da u svojim torbama prokrijumčare materijal iz zemlje kako bi omogućili svetu da vidi šta se događa.

Tako da, kada sam snimao dokumentarac o revoluciji, on i Laslo Kovač (Goli u sedlu) su bili producenti i bili su vrlo zaslužni za uspeh dokumentarca. Tada smo prvi put radili zajedno, i činilo se vrlo logičnim da nastavimo sa radom na filmu Devojka koja je plesala do smrti.

Šta mislite, koja je glavna razlika između američkih i evropskih ostvarenja?
Rekao bih da je glavna razlika u pristupu. U Evropi, producent te pita: “O čemu se radi u filmu? Kakve to veze ima sa našim životima? Kako će to sve izgledati?” U Americi, pretežno se postavlja pitanje “kako planiraš da zaradiš novac na tome?” To je vrlo pragmatičan, i nimalo umetnički pristup, ali istovremeno se ima u vidu da je filmska industrija tako koncipirana da se mora zaraditi novac na filmskim ostvarenjima.

U Evropi, filmovi se finansiraju od milostinje i iz raznih fondova. Ako je u pitanju koprodukcija, onda mora da postoji određeni broj glumaca, članova ekipe, lokacija i kulturnih tačaka koji imaju veze sa zemljama koje doniraju novac. Tako se se ponekad dogodi da priča bude nerelevantna, ili da vidite da se neka scena odigrava na lokaciji koja nema nikakve veze sa samim filmom.

Mislim da zbog toga američki filmovi počinju da nadvladavaju evropske: oni se fokusiraju na ono što ljudi žele da vide.

Da li je film imao neku podršku u smislu donacija?
Da, finansirale su nas Mađarska, Kanada i Slovenija. Takođe su nas finansirale European Media, kao i druge organizacije. Bilo je teško, ali sve su to bile javne donacije.

Imate li neko posebno sećanje u vezi sa ovim snimanjem?
Jedno nikada neću zaboraviti. Snimali smo scenu na montrealskom aerodromu iz tamošnjeg hotela. Trebali smo da snimamo iz hotela u kome smo odseli ali nismo imali u vidu da hotelske sobe imaju dupla stakla, tako da nismo mogli ništa snimiti zbog prljavštine između dva stakla. Morali da izađemo napolje snimimo scenu tamo.

To je bilo par meseci posle 11.septembra, i naravno da niko nije imao dozvolu da snima na aerodromima. Ali, Vilmoš je rekao: „hajde samo da izađemo i da snimimo to!”. Otišli smo na krov parking garaže i odatle snimali, a kamera je imala ogroman objektiv – ličila je na top. Kada smo pogledali dole, videli smo kako momci iz obezbeđenja igraju karte. Pomislih, da su videli tu kameru uperenu ka aerodromu, možda bi čak i potegli pištolje i pripucali na nas.

Kako ste dospeli u Los Anđeles i u američke mejnstrim serije i televizijske produkcije?
Dospeo sam u uniju jer im je bio potreban glumac koji govori nekoliko jezika. Imao sam agenta koji me je ubacio. Odatle je sve krenulo. Potrebno je da čovek bude na pravom mestu u pravo vreme. Ali, morate biti spremni… Svako dobije šansu, ali, kad kucne čas, morate biti spremni.

Radite li trenutno na nekim projektima?
Pripremam jedan film o prvoj otmici aviona u istoriji. Desilo se da mi priđe jedan starac, baš u toku prikazivanja Devojke koja je plesala do smrti, koji mi je rekao da je upravo završio svoje memoare i kako misli da bi se oni mogli pretočiti u jedan dobar film.

Dok sam ih iščitavao, prosto nisam mogao da se odvojim od teksta! Lepota priče ogleda se u tome da je tamo bilo puno dece koja su želela da pobegnu iz logora  iz zemlje. Jedno od njih bio je bivši pilot lovca, a da bi dospeli na avion morali su sastaviti bokserski tim koji bi se avionom uputio na finale takmičenja, koje bi se održalo u susednom gradu.

To je fantastična priča, prepuna junaštva i humora koje samo očaj može da stvori. Imamo scenario i lokacije, sada samo čekamo da se finansijski deo odradi.

Povratak na Devojka i ples smrti