|
Nazad na Buđenje sna
Intervju sa Fredi Mas Frankezom (režiser)
Kako si došao na ideju za Buđenje sna?
Poreklo ideje možemo tražiti u žalosti i praznini koju je uzrokovala smrt moga dede. Bio sam u Berlinu i izučavao snimanje a praznina koju sam osećao nije mogla biti odagnana. To je bio gorući bol. Manjak reči me je nagnao da započnem pisati kratku priču. Imao sam tu sreću da su asistenti Vim Venders, Hans-Joakim Šlegel i Huta Brukner imali razumevanja i bili zainteresovani za moju priču pa su mi dali podstrek i ohrabrili me da nastavim sa radom i da od toga napravim dugometražni film. Verujem da bi to bio divan film za odavanje počasti mom dedi. Čak i u svom odusustvu, on mi je ukazao na neophodne elemente koji su učinili da gledaocima pružim magično i pročišćavajuće iskustvo.
Koliko od tvog ličnog iskustva možemo pronaći u filmu?
Moj deda - koga glumi Hektor Altrejo, koji svojom pojavom i stavom prema životu u mnogome podeća na mog dedu – satkao mi je lični univerzum koji mi je pomogao da otkrijem svoje emocije i dam smisao svom životu. Proveo sam detinjstvo u prodavnici gde i deda iz filma radi, a moj odnos sa mojom majkom je i dan danas poprilično sličan onome koga glavni lik ima u filmu sa svojom majkom.
Šta ti je bilo najizazovnije u toku snimanja?
Najizazovnije bilo je ostvariti da to bude verno prikazano, poetski i iskreno. Za verni prikaz zadužen je direktor fotografije Karles Gusi. Poetičnost je postignuta uz pomoć pokretanja kamere, koja je tako isplanirana da da rimu i naraciju; tren kada Marsela napušta njegova majka je isti onaj kada on zatiče svoju kuću praznu 12 godina kasnije. Pokušavao sam stvoriti ta ponavljanja celom dužinom filma da bih stvorio utisak kako je život kao voda koja pada iz oblaka i ponovo se vraća u njih.
Koliko je bilo teško započeti snimanje u Španiji? Mogu li režiseri lako doći do sredstava za snimanje?
Studirao sam na Akademiji umetnosti u Berlinu i započeo svoje snimanje tamo. Moj projekat se rodio u tom gradu i procenat produkcije koji je tamo obavljen (oko 20%) nije bio težak da se podnese s obzirom na podršku Vim Vendersa i Hute Brukner. Kada sam otišao u Španiju da obavim španski deo produkcije, a to je bilo zato što je film trebao bit snimljen tamo, došlo je do problema... Bio sam suviše mlad, projekat je bio suviše ličan, i tako dalje... Između 2008 i 2009, film je bio drugi španski film koji je bio više prisutan u oficijenim selekcijama FIAPF filmskih festivala. Prošao je kroz 17 zemalja i osvojio 9 nagrada. Lekcija koju sam naučio bila je da verujem u sebe. Osoba koja je verovala u mene pre nego je film izašao je bila producentkinja Klaudija Peris.
Šta misliš da je to što razlikuje i karakteriše špansku kinematografiju naspram ostatka Evrope?
Mislim da ovde ima dosta talentovanih ljudi ali manje podrške i poštovanja nego u ostatku Evrope. Ako razmotrimo činjenice: budžet, podsticaje, kulturnu politiku, promociju i zaštitu, jasno nam je da kinematografija ovde nije smatrana kulturnom tekovinom ukoliko izuzmemo 4 velika imena koja su započela sa snimanjem ovde 80-tih. Mnogi ljudi bivaju nasukani dok pokušavaju da snime svoje filmove. Manjka im svega što bi bilo pogodno za razvoj njihovih projekata: finansije, socijalno osiguranje...
Radiš li na nekim filmskim projektima trenutno?
Trenutno radim na Second Lives, Second Chances, što je futuristički akcioni triler i radim ga za područje SAD i Meksika; Last Moment, dirljiva drama - za Nemačku i Francusku; i Formentera koja je intenzivna ljubavna priča - za Italiju i Španiju.
Nazad na Buđenje sna
|
