|
|
Intervju sa Goranom Vojnovićem (režiser)
Kako ste došli na ideju za ovaj roman koji je kasnije pretočen u film?
Nisam siguran da sam bilo šta izmislio. Priča je prosto konstruisana na osnovu istinitih priča iz mog detinjstva. Odrastao sam okružen likovima iz ovog filma, njihovim pričama, njihovim humorom, ali svestan tuge koja se nalazi ispod njihovih pošalica. Njihova tuga je moja tuga.
Kako biste ovaj film opisali međunarodnoj publici koja ne zna puno o Fužinama?
Ono što sam otkrio tokom putovanja svetom da bih promovisao svoju knjigu, jeste da svaki grad ima svoje “Fužine”, kraj u kome žive takozvani “drugi”. Drugačija su imena tih kvartova, ali iskustvo življenja u njima je slično iskustvu takozvanih čifura u Fužinama. Idite kući! je univerzalna priča o odrastanju dok si okružen svetom koji te ne prihvata. Poput života, film je smešan ali i tragičan, ispravan i pogrešan, možda ima srećan kraj, a možda i nema.
Lokalne vlasti su te tužile nakon što si izdao ovaj roman. Šta misliš, kakve su im bile namere?
Pa, oni – a pod “oni” mislim na policijski sindikat koji je podneo tužbu protiv mene – su se verovatno osetili uvređenim zbog jezika u mojoj knjizi, koji je bio prepun besa i politički nekorektan. A pošto je knjiga bila vrlo popularna, verovatno su pomislili da se svi slažu sa groznim stvarima koje glavni lik priča o policiji, a to je za njih bilo vrlo ponižavajuće. Ne mislim da su hteli nešto posebno da postignu time. Samo su zahtevali malo više poštovanja od mene i svih onih koji su čitali, zavoleli i promovisali knjigu.
Da li si očekivao od ovog filma da postigne toliki uspeh širom sveta i osvoji tolike nagrade?
To je bilo iznenađenje za mene, kako je ova priča iz mog detinjstva naišla na toliko razumevanje od strane toliko različitih ljudi, kako su je čitali i u Švedskoj i Rusiji, i kako su se svi povezali sa glavnim likovima moje knjige kao da su i oni živeli u Fužinama ceo svoj život. To je magija knjige i filma, ta mogućnost da jedan svet preselite u drugi.
Kako biste uporedili život imigranata druge generacije u 2008. i 10 godina kasnije? Da li se nešto promenilo?
Danas imigranti dolaze u Sloveniju iz udaljenih zemalja poput Avganistana i Bangladeša, ne iz Bosne ili Srbije. Tako da oni nisu prosto različiti, već predstavljaju nepoznanicu. Druga generacija migranata sa Balkana je vrlo dobro integrisana u naše društvo i nikome ne predstavljaju problem, ali samo zato što je problem negde drugde. Još uvek ima netolerancije. Mnogo je straha i nagomilanog besa u ljudima, a sa obzirom na situaciju u Istočnoj Evropi, sve to preti da se vrlo brzo oslobodi kroz nasilje.
Kako sada u 2018, nakon snimanja ovog filma gledaš na nevolje sa kojima se suočavaju imigranti?
Ono što znam jeste da je svet oduvek bio prepun imigranata i izbeglica. Sada je to samo postalo očiglednije. Možete graditi zidove i postavljati bodljikave žice na granicama, kao što je moja zemlja nažalost uradila, ali ne možete zauvek zaustaviti ljude da tragaju za boljim životom negde drugde. Što je još gore, sve ove prepreke stvaraju atmosferu konstantne nelagode, zbog koje imigranti nailaze na još teže izazove ako iskreno žele da se integrišu. Najveći izazov je promeniti atmosferu jer je teško pričati o ovim stvarima ako su ljudi puni strahova i neretko mržnje prema onima koji beže da bi spasili živu glavu.
Povratak na Idite kući!
|
