|
Intervju sa Iržijem Strahom – reditelj
Zbog čega ovaj naslov (originalni naslov na češkom je Klec što znači kavez - prim. prev)?
Kavez je zatvoreni prostor iz koga ne možete pobeći. Postoje kavezi u vidu tapaciranih soba koji služe da nas zaštite od agresivnih mentalno obolelih ljudi, zatvorenici često bivaju bacani u kaveze da se ne bi povredili, životinje bacamo u kaveze pred klanje. Ko kome psotavlja kavez, i ko će na kraju završiti u njemu – to je tema našeg filma. Radi se o naivnom poverenju i neempatičnoj neljudskosti.
Sijaset filmova je snimljen na temu zarobljeništva. Neki od primera su Smešne igre Mihaela Hanekea i Soba za paniku Dejvida Fišera. Da li su ti oni bili inspiracija?
Ne. Mada se može dogoditi da neko nesvesno počne da imitira druge. Ne želim da moji filmovi budu kopija drugih, želim da budu jedinstveni, da služe scenariju, priči i psihologiji likova.
Intimna drama dva glavna lika zahteva da se pažljivo odaberu glumci. Kako si se odlučio za Jirinu Bodalovu i Kristofa Hadeka?
Nema puno glumica u toj starosnoj kategoriji. Bodalova se dobro drži za svoej godine, ima više energije i bolju građu od većine šezdesetogodišnjakinja.
Sa druge strane, Kristof Hadek je bio jedini koji je mogao dobiti tu ulogu. Ali gledaoci će to razumeti tek kada budu pogledali film. Zato mismo ni imali kastimg za njegov lik. Ustvari, još dok sam čitao scenario već sam ga video u toj ulozi u svojoj glavi.
Ovaj film označava povratak Jirine Bodalove u glumačke vode nakon duže pauze. Ranije ste vas dvoje sarađivali na bajkovitim ostvarenjima kao što su Božiji anđeo 2, Srećni gubitnik i komedija Ljubavne bore. Kako se vas odnos promenio, ako uopšte?
Kao mladi reditelj sam prvo kastovao Bodalovu i Jirinu Jiraskovu za film Poplava. Bio sam uplašen. Plašio sam se da neću pravilo moći iskoristiti potencial te dve velike žene da postignem željeni rezultat, bez obzira na svoje iskustvo. Ubrzo je psotalo očigledno da je gospođa Bodalova predivna žena i kompletni prosefionalac, poštuje reditelja kada vidi da ovaj zna šta hoće. Od tada pa na dalje, imali smo divnu saradnju, pa čak bismo se mogli smatrati i prijateljima. Još uvek imam dosta toga naučiti od nje, ona mi otvara prozor u svet pre negó što sam ja bio rođen.
Za Jirinu Bodalovu ovo je jedan od najtežih filmova koga je ikada snimila. Da li si bio obazriv prema njoj, da li si je morao pitati za dozvolu pre bilo čega ili si bio striktan sa njom?
Mi se razumemo međusobno. Nema potreba za striktnošću ili postavljanjem granica sa bilo koje strane. Snimili smo više od jednog filma zajedno tako da nema potrebe da verbalno delimo svoje impresije. Ponekad je dovoljan namig ili gestikulacija, i znamo već na čemu smo. Ljudi misle da se zvezda poput Jirine ponaša kao primadona, a stvarnost je sasvim suprotna, dosta je skromna. Jedine scene koje joj ne bih dozvolio da snimi su one gde bi se mogla povrediti. Imali smo dublera za njih, ali je svaki put ona govorila “Ali ja to stvarno mogu sama”. Tu sam joj morao govoriti ne. Ne bi zaista bilo vredno toga da ona razbije glavu o klozetsku šolju ili slomi nogu u kadi.
Da li vaš film nudi neko rešenje ili samo void gledaoce na putovanje?
Da li je moguće pronaći rešenje kada je fundamentalni princip nehuman i uvrnut od početka? Scenario kaže da će se sve što se dogodilo dogoditi ponovo, nema ničeg novog pod Suncem. Jedino što se može uraditi jeste da se ukaže na problem, i kroz tragičnu priču probude se emocije publike tako da ne budu više slepi na ljudska ili neljudska dela u svome okruženju već da odreaguju na njih.
U filmu se bavite pitanjima vere, nade, oproštaja. Ali ipak, svakog narednog minuta, duhovna dimenzija je sve udaljenija. Da li su tvoje omiljene religijske teme deo originalnog scenarija, ili si ih sam ubacio?
Već su se nalazile u scenariju Mareka Epštajna. Ali ne bih se složio da se vremenom udaljavaju od radnje. Prosto se transformišu. Nada uvek vodi ka oproštaju, i gospođa Galova je sposobna za to bez obzira sa čime se suočila prethodno. Činjenica da se u filmu ovo pokazuje uzaludnim ne znači da trebamo odustati od toga u našim životima.
Mnogo stvari u vezi filma nije dovoljno naglašeno. Koliko je bilo teško doneti konačnu odluku o tome šta treba iseći a šta ostaviti?
U sobi za editovanje smo proveli više vremena negó obično. Nismo želeli da bude suviše eksplicitnih scena pa neke stvari su morale biti prećutane. Ali ja verujem u inteligenciju naših gledalaca. Nikada nisam potcenjivao njihovu mogućnost da čitaju između redova i retko kad sam se pokajao. Filmska publika nije glupava i blesava, a to pogotovo važi za ljubitelje filma u Češkoj.
Vlasništvo Češke televizije
Povratak na Sumnja
|
