|
Intervju sa Janom Hrebejkom (režiser)
Gore-dole je vaš prvi film čija radnja se događa u savremenom svetu…
Vrlo lako smo napisali scenario. Petr Jarhovski mi je ispričao priču o ostavljenom detetu koje je došlo do njega dok je gledao reportažu o izbeglicama. Setio sam se priče svog druga, Čeha iz Los Anđelesa, o njegovoj imigraciji od pre tri godine. Ubacili smo par istinitih anegdota i ostalo izmislili. Sve smo to sastavili dok smo radili na scenariju za naš film Pupendo.
Vaše teme, čak i provučene kroz filter crnog humora, vrlo su ozbiljne: Big Beat koji se bavi totalitarizmom iz pedesetih, Porodična gnezda koja se bav okupacijom sa kraja šezdesetih, Pupendo koji se bavi normalizacijom i sedamdesetim. Gore-dole se bavi rasizmom i ksenofobijom.
Nikada nismo rekli: “Sada ćemo snimiti film o Holokaustu ili okupaciji”. Uvek nas je zaintrigirao neki lik ili priča. Takav je slučaj bio i sa Gore-dole. Uvek tražimo nešto zanimljivo u našim pričama ali na kraju naši likovi ispadnu najzanimljiviji. Istorija se uvek “događa” našim malim junacima. Na neki način, to je “plebejski” pogled na život i svet. Naši junaci ne stvaraju istoriju, oni su obično njene žrtve.
Zašto ste na audiciju zvali i tadašnjeg predsednika Vaclava Havela?
Predsednik Burme i njegova žena u filmu su inspirisani radom moje žene za Amnesti Internešnal. Tada je radila na izložbi burmanskih fotografija koju je otvorio predsednik Havel. Znao sam da bi njegov skromni doprinos novom filmu doprineo njegovoj uverljivosti.
Možeš li kategorisati ovaj film i reći nam šta te je inspirisalo?
Lično, britanska kinematografija mi je veoma bliska, pogotovo ostvarenja poput Tajne i laži,i Bili Eliot. To je savremena kinematografija kojoj se divimo svi i koja ima sličan pristup. Takođe smatram da su ostvarenja Vudija Alena i Miloša Formana fenomenalna. Ali naša glavna inspiracija je ono što vidimo oko sebe a ne ono što vidimo na filmu ili na pozornici.
Kako ste izabrali muziku za Gore-dole?
Kompozitor je moj dugogodišnji prijatelj i saradnik Aleš Brezina, koji je takođe radio muziku za Divided We Fall. Uvek smo se divili muzici Gorana Bregovića, i zahvaljujući njegovom asistentu Slobodanu Dedejiču (koji je prethodnih 20 godina sarađivao sa Kusturicom), mi smo imali prilike da se susretnemo sa srpskim muzičarima i pre nego što je započelo snimanje filma.
U vašim filmovima uglavnom glume odlični glumci. Da li biste to mogli reći i za ovaj film?
Pored Jana Triške (veliki češki glumac iz šezdesetih koji sada živi u Los Anđelesu), Miloš Formanovog sina Petra Formana i slovačke glumice Emilie Vašarjove koja je osvojila tri velike nagrade u Kanu 1964, mislim da su i svi ostali glumci odlični.
Gde ste snimali i koju metodu ste koristili?
Kinematografičar Jan Malir i ja smo snimali u stvarnim stanovima i na ulicama u centru Praga, u delimično dokumantarnom stilu pod običnim uslovima. Inspirisao nas je Stiven Sonderbergov Traffic, koga smatram jednim od najboljih novijih ostvarenja, bar što se tiče upotrebe boja i palete.
Deo filma ste snimili u Australiji. Kako je bilo raditi tamo?
Porodica Forman koja živi u Brizbejnu izašla nam je u susret. Brat Miloša Formana Pavel i njegova porodica žive tamo od kraja šezdesetih. Neke scene su snimljene u njihovom dvorištu. A starac koji se pojavljuje na samom kraju filma ustvari nije Ser Peter Ustinov u svojoj poslednjoj ulozi, već Pavel Forman u svojoj prvoj!
Povratak na Gore-dole
|
