|
U jednom pravcu do Mombase
Intervju sa Junasom Sartamom (Jusa)
Kako si se pripremao za ulogu?
Susreo sam se sa nekoliko ljudi koji su zaista oboleli od raka i imao priliku da popričam sa njima o tome kako se čovek oseća, fizički i psihički, dok je ovako bolestan. Nosio sam kapuljaču celo leto tako da nisam bio ni malo na suncu, ljudi koji su me viđali po gradu su mislili da sam narkoman. Onda, skinuo sam nekoliko kila, možda oko 6-7. Naravno, drugi glavni glumac i ja smo zajedno vežbali neke scene i upoznali se bolje na taj način.
Zašto je Mombasa na filmu snimana na istaknutim plažama Evrope (Francuska, Italija, Grčka)? Postoji li neki poseban razlog za to?
Po režiseru, Mombasa je dosta udaljena i dovoljno egzotična da bi se smatrala rajem koga Jusa želi – Rivijera nije prosto bila dovoljna. Glavna pesma filma je takođe o Mombasi i ispunjava ljudske snove sa erotikom i ljubavlju.
Jusa deluje kao avanturistički nastrojen mladić, koliki deo tvoje ličnost se nalazi u njegovoj?
Tih dana (a bilo je to pre 11 godina) ja sam bukvalno imao obe osobine u meni; žilavost i pustolovinu ali sam kasnije smekšao. Ustvari više ni ne želim da budem žilavi momak. Takvi momci se ne glupiraju i započinju tuče jer su istinski žilavi momci ustvari pametni. Ipak, i dalje sam avanturista – želim biti takav. Ja sam kao Petar Pan, ja nikada neću uspeti da odrastem.
Šta misliš da je poruka filma?
Svako ko je blagoslovljen životom treba da uživa u njemu! Posebno u uslovima kada ste rođeni zdravi i kada možete da birate šta želite raditi – pogledajte oko sebe i videćete svu lepotu sveta. Ne znamo kada ćemo umreti, i posebno, kao u Jusinom slučaju, da li ćemo moći da nađemo razlog da nastavimo sa životom – tu mu trebamo odati najveće priznanje. Nemojte se puno nervirati, samo polako, proživite život lepo i partite svoje snove!
Šta misliš po čemu se finska kinematografija izdvaja od ostatka evropske kinematografije?
Mislim da ona polako oživljava. Ima mnogo režisera i više novih načina da se filmovi snimaju. Odjednom svako može postati režiser zahvaljujući internetu. Kaurismaki je dokazao da ako zaista verujete u svoje mogućnosti možete dolaziti i iz male zemlje a biti uspešni. Svaka lokacija ima svoje čari, tako da mi je sada jasno zbog čega sve veći broj režisera ide u ovom smeru. Mi smo tek snimili film – još uvek ne znam kako će mu glasiti naslov na engleskom jeziku; to vam je kao Drunken Maniac's Diary – gde je stil jedinstven i gluma neobična i mislim da će ovo otvoriti rasprave o zloupotrebi alkohola ali takođe i o mogućnosti da se prave filmovi koji imaju sopstveni stil.
Da li trenutno učestvuješ na još nekim filmskim projektima? Možeš li nam nešto reći o njima?
Kao što sam rekao, tek smo završili snimanje i film izlazi u decembru. Ranije u toku ove godine izašao je još jedan gde sam igrao fudbalskog zaluđenika, i zove se: Fanatics (2012). Nisam siguran da li se još uvek prikazuje u bioskopima. Ovde ću pomenuti i film koji je izašao krajem prošle godine i koji se zove Silence, za koga sam osvojio nagradu za najbolju mušku ulogu. Na jesen ću igrati u finskom pozorištu.
U jednom pravcu do Mombase
|
