|
|
Intervju sa Katerinom Karone (režiserka)
Kako si došla na ideju za ovaj film?
Oh, to je duga priča. Na neki način, ovaj film je odraz mojih iskustava, što životnih, što profesionalnih. To je mešavina mog unutrašnjeg života i mašte, naravno; na primer, ljudi u Ređininom selu izgledaju kao ljudi iz mog sela; Ređinine prijateljice potpuno podsećaju na žene koje sam sretala tokom života, Ređina u sebi ima deo mene, ali i moje bake, mog deke, svih ljudi koje sam u životu upoznala, ali i onih koje nisam upoznala, naravno. Pre pet godina, kada sam počela razmišljati o ovom filmu, mislila sam kako moram ispričati priču o odrastanju ljudi koji su već odrasli. Pre pet godina mislila sam da mi je konačno vreme da odrastem. Sa ovim filmom sam htela saopštiti kako nikad ne postoji krajnji rok da se nešto u vašem životu dogodi, da uvek imamo šansu da pobegnemo od lanaca koje nam je nametnula naša sopstvena ličnost. Ovo se događa zahvaljujući vođstvu unutrašnjeg glasa, ali i prijateljstvima i posebnim životnim susretima. Nikad nije kasno da pronađemo sebe; to je ujedno i najvažnija svrha života.
Koja je poruka filma?
Upravo sam odgovorila. Ali, takođe sam htela snimiti pozitivan film, bez ubijanja, ubica i nasilja, film koji će u gledaocima probuditi neko samopouzdanje i ljubav prema životu. U dobu u kome živimo, postoji neopisiv manjak želje za životom a nepoverenje u život kao i u budućnost je ogromno. Mislim da mi – reditelji, pisci, umetnici generalno – mi imamo odgovornost da saopštimo kako je bolji svet moguć, da inspirišemo ljude da se osećaju bolje. Mediji i pojedina ostvarenja ne čine to u dovoljnoj meri; mnogi pronalaze zadovoljstvo u bolu, a našem dobu je potrebno više svetla.
Koji su bili kriterijumi za glumce i ceo produkcijski tim?
Tražila sam strastvene, inteligentne, prijatne profesionalce. Imala sam sreće; pronašla sam ih. Svi su se uključili u projekat sa velikim entuzijazmom, svi su u njega uneli nešto svog iskustva. Lućija Maskino i Kristijan de Sika su stvarno bili Ređina i Volter, nisu morali da igraju uloge, ali moram pohvaliti i ostale posvećene glumce: Terezu Hemer, Irinu Vronu, Maksa Macotu, Andreu Germani, Ingrid Blijem Espozito, Jasmin Barbaru Majrhofer, Petera Miterucera, Luiđija Deladiju i Đorđoa Lopeza – oni su oživeli moju priču i nikada im ne bih mogla dovoljno zahvaliti. Oni su učinili da moja priča postane magična, jedinstvena ali takođe i univerzalna i realna.
Priča bi mogla neke gledaoce podetiti na Šekspirovu dramu Ukroćena goropad; da li je ova sličnost namerna ili ne?
To je čista slučajnost. Nisam pročitala Ukroćenu goropad pre nego što sam napisala ovu priču, niti pomišljam da bih mogla da se ikako približim Šekspirovoj veličini. Istina je da ima malo Hamleta u filmu, ali ostaviću gledaocima da to sami uvide. Nedugo nakon što je film izdat, pronašla sam na polici jednu prašnjavu knjigu iz mog detinjstva u kojoj se, pored ostalih, našla i priča i Snežnoj kraljici Hansa Kristijana Andersena. Mislim da me je ova bajka inspirisala još davno, i uvek sam je nosila sa sobom, pa sam tu inspiraciju nehotice pretvorila u ovaj film.
Ovo je tvoje prvo dugometražno ostvarenje. Šta ti je bilo najizazovnije, po čemu se ovo razlikuje od rada na kratkim filmovima i manjim produkcijama?
Rad na dugometražnim filmovima je mnogo izazovan za mlade režisere. Meni je najizazovniji bio moj odnos sa producentom Karlom Kresto-Dinom, četiri godine smo radili na ovom filmu, sav taj rad, misli koje smo delili, snovi, deluzije i stvari na koje smo ponosni. Filmovi se stvaraju u zajedništvu, kao i muzika, kao prijateljstva. Još jedan izazovni momenat je što sam imala šansu da predstavim sebe široj publici, a za to nije bilo ranije prilike. To je bilo tako dirljivo, ali istovremeno i strašno... kako bih rekla, napustila sam bezbedni svet arthaus filma i zakoračila u nepoznato.
Šta te najviše inspiriše što se tiče režije?
Moja najveća inspiracija je moja intuicija: dajem prostora mojim osećanjima i mnogo se plašim mogućih grešaka. Mislim da, u svetu filma, svaka greška dodaje na unikatnosti i stvara se tako jedan novi stil. Vreme ispravlja greške, da tako kažemo. Dopuštam da me inspirišu priče koje želim da ispričam, ali se predajem i svojim voljenim rediteljima – Feliniju, Čaplinu, Tatiju, Ešbiju, Bartonu, Linču, Leju i mnogim drugima, zatim Diznijevim pričama, sapunicama, stripovima i umetnosti. Najlepša stvar u vezi sedme umetnosti je njen centripetalni karakter i stratifikovana suština... to umnogome podseća na ljudsku dušu i naše snove.
Povratak na Upozorenje na oluju
|
