|
Nazad na Kami
Intervju sa Loren Žui (Režija)
Zbog čega ste se odlučili da uradite film o Alber Kamiju?
Moj producent me je zamolio da režiram film o Kamiju. On je znao da bi želeo odraditi film o nekom piscu, ali nije znao o kome tačno. Moja želja bila je da snimim film o nekom važnom intelektualcu, ali da bude prijemčiv široj publici. Obavio sam neka istraživanja i dao predloge. Želeo sam da prikažem život Kamija uz pomoć odnosa sa pet žena sa kojima je imao ljubavne afere tokom svojih poslednjih deset godina. Želeo sam pokazati na koji način je njegova poslednja decenija bila izazovna sa emotivne, psihološke i političke tačke gledišta. Takođe, imao je problema sa svojim prijateljima, pogotovo Žan-Pol Sartrom. To je bio jedan od najmračnijih perioda njegovog života. Na nesreću, upravo kada je započeo sa rešavanjem svojih problema, poginuo je u sudaru.
Dok si radio istraživanje za film, da li se sećaš da si pročitao neku zanimljivu anegdotu o njegovom životu koja te je iznenadila ili zapanjila na neki način?
Naravno das am saznao mnogo toga! Saznao sam da je postojala snažna veza između njegovog ličnog i javnog života. Obično ne volim da kopam duboko po privatnim životima autora kako bih razumeo njihov rad. U slučaju Albera Kamija, postojala je snažna veza. Na primer, nemoguće je razumeti Pad ukoliko neko ne shvata kakav je bio privatan život autora dok je pisao delo. Za vreme pisanja, autori obično opisuju svoja lična iskustva iz tog perioda dok nastaje roman, tako sun a primer radili Sartr i Bouvar. Ovo je bio period upravo pre francuskog novog talasa filma u kome su režiseri upotrebljavali sopstvena iskustva u scenarijima za filmove. Tako je i sa Kamijem. Ukratko, smisleno je poznavati Kamijev privatan život kako biste razumeli njegova dela. Što se tiče ostalih autora, to nije slučaj.
Zašto si odlučio da se baziraš na poslednjih deset godina njegovog života?
Ceo njegov život bio je fascinantan, ali sam odlučio da bacim fokus na zadnjih deset godina. Kada režiram biografske filmove, više volim da se koncentrišem na neki kratak period umesto na ceo život osobe. Kraj njegovog života bio je vrlo interesantan jer to mu je bio vrlo izazovan period.
Da li je teško u Francuskoj snimiti film, s’ obzirom na novac i podršku?
Situacija u Francuskoj se menja. Mi smo imali običaj da snimamo mnogo TV filmova, što mi je dozvolilo da režiram programe o raznolikim temama. U poslednjih petnaest godina, uspevao sam da režiram po jedan film godišnje, što je mnogo. U Francuskoj je, za većinu reditelja, prosek jedan film na svakih šest godina.
Televiozijske serije su sada vrlo popularne. Dugo vremena Francuska nije snimala mnogo serija. Sada ih ima puno. Ovo otežava snimanje dugometražnih igranih filmova. Serije oduzimaju mnogo vremena na televiziji, tako da preostaje sve manje vremena za drugačije televizijske sadržaje.
Šta ti je bilo najizazovnije u toku snimanja filma?
Najizazovniji deo, kao i uvek, bio je ubediti ljude da veruju u tvoj projekat. Srećom, još uvek postoji velika potražnja za filmovima koji se bave različitim temama. Svaki put kada režiram film, naučim nešto o sasvim novom svetu. Osećam se vrlo slobodno što se tiče mog posla.
Što se tiče televizijske industrije, a za razliku od filmske, jednom kada vaš projekat bude prihvaćen, stvari su lagane. Sa filmovima je drugačije, poslovni model je vrlo složen, tako da neki projekti bivaju započeti ali nikada završeni.
Radiš li trenutno na nekim filmskim projektima?
Trenutno radim dokumentarac za France 3, o Radiju Londre, stanici koju je upotrebljavao Francuski pokret otpora, i Radiju Pariz, koga su kontrolisali Nemci. Fokusiram se na francuskog komičara Pjer Daka, koji je deo rata proveo u Radiju Londre, kako bi se suprotstavjao nemačkoj propagandi.
Takođe radim film o direktorima 40 kompanija CAC-a, kako bih razjasnio njihovu viziju Francuske.
Nazad na Kami
|
