|
Povratak na Ja nisam mrtav
Intervju sa Marijom de Medeiro (glumica)
Šta je to po čemu se Ja nisam mrtav razlikuje od ostalih francuskih filmova?
Kada sam dobila scenario pomislila sam da je odličan. Mešavina mogućih načina pristupa čitanju je bila inspirativna; ovo je fanstastični film koji istovremeno govori o stvarnosti francuske, i problem integracije stranaca u zemlju. Mnogo se govori i o problemima vezanim za niže klase, ali retko o integraciji na više nivoe.
Sviđa mi se što govori o integraciji u klasu intelektualaca. Nekoliko stvari sam prepoznala i u svom iskustvu kao glumica.
Film se na neki način bavi rasnim razlikama; mogu li se gledaoci pouzdati u to viđenje? Da li se to zaista događa u Francuskoj?
Da, povezanost sa ljudima koji su došli sa Magreba vuče nekoliko stvari za sobom, zbog nasilja koje se dogodilo po okončanju ere kolonijalizma. Ipak, film o tome govori kroz ljubavnu priču. Takođe postoji i socijalna dimenzija: ljudi obično zavole istu osobu – tj. iste osobine ali kod različitih osoba.
Ti si glumica, pevačica, režiserka. Šta od toga ti se najviše sviđa i zašto?
Iskreno, sve to mi se sviđa. Ne volim da biram. Mislim da se ta tri uklapaju. Posle režije ide gluma, tako da bih svoj glumački talenat dala na raspolaganje režiseru i njegovom univerzumu. Postala sam razumnija kada sam shvatila koliko je posao režisera odgvoran.
Pričaj nam o svojoj pevačkoj karijeri.
Snimila sam tri albuma: A Little More Blue, Penínsulas & Continenres, i Pájaros eternos. Potonji je izdat u Španiji i Brazilu, i to je prvi album na kome sam ja komponovala skoro sve pesme. Radili smo koncerte u Brazilu, Španiji, Portugaliji i na Cervantes festivalu prošlog septembra u Meksiku.
Kao glumica koja je radila u različitim evropskim zemljama i Americi, kako ti gledaš na evropsku kinemtografiju? Po čemu se ona razlikuje od Holivuda?
Evropska kinematografija je vrlo raznolika. Mnošštvo jezika, različite stvarnosti, jer Evropa je prepuna oprečnosti i drevnih kultura.
Takođe postoji sistem sponzorisanja filmova od strane vlade što dozviljava režiserima i scenaristima da snimaju filmove na različitim jezicima. Meni se ovo čini vrlo zanimljivim.
Vratimo se na Holivud. Kakvo je bilo iskustvo sa Kventin Tarantinom na Petparačkim pričama? Da li ste još uvek u kontaktu?
Rad na filmovima u SAD je uglavnom bio sa autorima, tako da se to baš ne razlikuje od Evrope. Kventin je vrlo jedinstven autor i izuzetno talentovan – svi glumci koji su radili sa njim bili su zadovoljni. On je nastavio da snima odlične filmove. Na primer, Django mi se čini vrlo važnim filmom u istoriji američke kinematografije. Još uvek smo u kontaktu, poslednji put smo se videli u Meksiku.
Da li trenutno radiš na nekim filmskim projektima? Možeš li nam reći nešto o tome?
Radim turneju za album Pajaros Eternos. Takođe sam provela većinu 2013. u Brazilu radeći na predstavi A nuestros hijos (Našoj deci) , koja se igrala širom zemlje: Rio de Ženeiro, Sao Paulo, Bazilija, Porto Alegre, i drugi gradovi. Sada prilagođavam scenario za film.
Takođe sam radila na dva filma u Kanadi: Meetings with a Young Poet (Susret sa mladim pesnikom), i Masters of Suspense. Većinu godine sam provela u Brazilu i Kanadi.
Povratak na Ja nisam mrtav
|
