Intervju sa Mariom Ruiz Karmonom

Nazad na Portret

Intervju sa Mariom Ruiz Karmonom (režiser)

Kako si došao na ideju za dokumentarac?
Portret je rezultat mog ličnog interesovanja da bolje razumem generaciju posle Španskog građanskog rata, kojoj pripadaju moji roditelji. U tom smislu, ovo predstavlja pokušaj da se što više približim njihovom doživljaju života, njihovom načinu gledanja na svet, njihovim ličnim brigama, osećanjima, željama i načinu razmišljanja. Takođe, pomaže nam da razumemo njihov "način bivanja", njihovu ličnu viziju života koja je uslovila i moj. Iz ovog razloga, smatram da je ovaj dokumentarac ustvari studija o mojim korenima i mojoj prošlosti.

Sa druge strane, Portret je psihosocijalna i emocionalna analiza o tome šta znači biti čovek i biti žena za vreme diktature, za vreme tlačenja, gladi, tišine. To je portret generacije kojoj su bili uskraćeni životni izbori zbog njihovog niskog statusa i slabog obrazovanja. To je bila realnost mojih roditelja, kao i roditelja mnogih drugih ljudi u Španiji posle građanskog rata. Iz ove perspektive, Portret cilja na to da prikaže tačku gledišta te generacije na život, kroz intinmni i iskreni portret moje porodice.

Zašto uraditi portret te generacije samo uz pomoć svojih roditelja, a ne i drugih?
Pitam se zašto bih radio na drugim ljudima, osim mojih roditelja? Za mene, u ovom slučaju, s obzirom na temu i sadržaj, ne bi imalo smisla da analiziram druge ljude, jer bi to značilo pobeći od prvobitnog izvora inspiracije koji me je motivisao za rad na dokumentarcu.

Zašto crno belo?
Crno-belo se pokazao kao prirodan izbor da bi se prostor i vreme spojili u jedno. Priča cilja na to da stvori privremeni san gde su sadašnjost i prošlost bazirani na vremenu koje miruje. To je samoreflektujući svemir u kome ja i moji roditelji možemo da diskutujemo, da se prisetimo svega i da mislimo o svojim životima.

Jedan nezaboravni trenutak u filmu je onaj kada tvoja majka kaže "Nikada nisam bila srećna". Da li je to istina? Kako si reagovao na tu izjavu?
Moja majka je rekla "Nikada nisam bila srećna" na početku priče i ta izjava služi kao potresni elemenat koji predstavlja lika, moju majku, i način gledanja na svet. Priča zatim istražuje, diskutuje, ispituje i analizira emotivne i psihološke sadržaje te izjave.

Priča takođe osvetljava i druge razloge: moja majka je odrasla bez roditelja, živela je 8 godina sa dedom i babom, a potom otišla da živi i radi za porodice koje su bile u boljem društvenom i materijalnom položaju. Za vreme odrastanja, radila je neumorno 12 sati na dan samo da bi dobila hranu i krevet da prespava. Kako moja majka kaže, oseća se kao da nije nikada imala detinjstvo. Nije imala vremena da se igra kad je bila mala, niti da uči za vreme odrastanja, pa čak ni da na prirodan način emotivno sazri. Kao mnogi drugi, ona je žrtva eksploatacije i nepravde koja se dešava siromašnim i nepismenim ženama. Socio-kulturno nasilje obeležavalo je mnoge raspadnute porodice, koje su slomljene glađu i siromaštvom, kao i tlačenje koje je bilo razultat građanskog rata. Ako me pitate kako se ja lično osećam u vezi one izjave, moram reći da sam frustriran. Voleo bih da sam imao priliku da pomognem svojim roditeljima, posebno mojoj majci.

Radiš li trenutno na nekom filmskom projektu?
Od 2005-te radio sam na dokumentarcu koga sam nazvao Kultura. Ovaj film je sniman u Portu i okolini u toku pet godina. On meša gradske simfonije autora kao što su Vertov, Rutman i Hugo. Priča ispituje i istražuje pojam "kulture" kroz intiman portret života u gradu. Sa druge strane, imam dva projekta za dokumentarce, i oni su kandidati za finansiranje uz pomoć evropskih programa. Ovi projekti su posvećeni istorijskoj analizi diktature i njenoj povezanosti sa demokratijom u toku procesa globalizacije.

Powrót do Portret