|
Nazad na Blagostanje
Intervju sa Mark O’Haloranom (pisac scenarija)
Kako si se počeo baviti pisanjem?
Počeo sam da pišem vrlo kasno – u svojim tridesetim. Vežbao sam glumu dok sam bio u školi i radio sam na tome dosta dugo. Učestvovao sam u vrlo zanimljivoj studiji o razvoju likova, i tu sam počeo da pišem scenarije za brojne predstave. Potom sam napisao nekoliko scenarija koji su dospeli na televiziju. Sve je to bilo uspešno zato što sam imao ranijih iskustva sa nastupima i glumom.
Šta te inspiriše da pišeš?
Ja sam pisac-posmatrač. Posmatram ljude i stvari svakodnevno na ulici. Svakako da sam to radio i u toku pisanja Blagostanja: živeo sam na severu grada Dablina, a to može biti poprilično haotična zona. Vidim i čujem stvari, a moj pristup je da samo odstupim i posmatram. Takođe volim da sebe postavim na razna zamišljena mesta, ali u osnovi ja sam posmatrač: gledam i slušam kako ljudi pričaju i zašto pričaju na taj način.
Šta ti se najviše sviđa: gluma, režija ili pisanje?
Režirao sam za pozorište ali nikada za film, niti nameravam da se time bavim ikada. Ne volim da budem glavnokomandujući, već drugi u komandi. Ne volim da imam posla sa ljudima. Takođe, moram reći da nisam vizuelni tip, već da slušam scenarije. Ponekad, scenariji se rode onog časa kada začujem rečenicu dijaloga.
Što se glume tiče: volim društvenost koju ona porazumeva – volim da budem u sobi prepunoj ljudi i da pronalazim kreativnost u grupi. Sa druge strane, pisanje je usamljenički posao a to može ponekad biti teško. Ali, u osnovi, pisanje me više ispunjava i crpim dosta zadovoljstva iz njega.
Kako bi ti opisao Blagostanje publici koja nije upućena u irsku kulturu?
Rekao bih da Blagostanje prikazuje život ljudi koji su na ivici ekonomije. Imamo grad u kome puno ljudi radi, ima dosta novca, ali takođe ima i mnogo ljudi koji žive na marginama, koji pate, ali to je uglavnom zbog problematičnih institucija. Mislim da ljudi širom sveta mogu razumeti ove situacije koje prikazujemo. Ovo su takođe vrlo lako shvatljive priče; ne morate se puno mučiti da biste ih dokučili. To su snažni likovi, a takve ličnosti se mogu susresti bilo gde u svetu.
Da li su ovi likovi bazirani na stvarnim ljudima ili su samo skup stvari i događaja koje si ti video?
Pijanac je već bio prisutan u filmu Adam i Paul; sada smo samo izdvojili posebno vreme za njegovu priču. Ostatak sam skrojio posmatrajući ulice Dablina. Likovi su takođe bazirani na idejama i arhetipovima – svi mi možemo shvatiti arhetip emigrantkinje koja pati i koju smatraju seksualnim objektom. Neki od njih kroče ka klišeu, ali to je bilo na neki način i namerno urađeno, ali kada smo produbili lik, otišli smo dalje od klišea.
Imajući ovo u vidu, mogu li se ljudi sa drugih geografskih dužina povezati sa ovom irskom realnošću koja je prikazana u seriji?
Nisam baš siguran da su ovi likovi specifični za samo jednu kulturu. Mislim da ljudi u drugim zemljama koji su čuli za Irsku mogu imati sasvim drugačiju predstavu od one koju ovde prikazujemo. Svi veliki svetski gradovi su različiti ali imaju i svoje sličnosti; u svakom gradu imate ljude koji žive na ivici.
Šta ti misliš o irskom filmu i televiziji što se tiče kreativnosti i kvaliteta? Da li su ove oblasti kulture razvijene u poređenju sa istima u ostalim evropskim zemljama?
Dugo vremena, irska filmska industrija bila je bazirana na američkim režiserima koji su dolazili ovde i snimali filmove o nama. Savremena filmska industrija – od 1998.godine pa nadalje – je u povoju; počinje bivati sve više strukturirana i finansijski je potkrepljena. Sve ovo zahteva dosta vremena, ali mi redovno otkrivamo nove talente i pružamo im podršku. Leni Abrahamson je jedan od njih. Irska je jedna od najjačih evropskih zemalja što se tiče posećenosti bioskopa, vrlo smo filmski pismeni i mislim da novi koraci doprinose da se to još poboljša.
Pomenuo si ekonomiju. Na koji način je ekonomska situacija uticala na finansiranje televizije i filma?
Mislim da bi svaki režiser rekao isto; teško je. Razgovaram dosta sa španskim producentima, i oni mi kažu da imaju problema. Mislim da će, dok se ovo isposništvo ne okonča, irska kinematografija raditi sa vrlo malo novca – ali uvek ima načina da se mi održimo.
Ja, kada pišem, uglavnom ne razmišljam o ovim stvarima – samo razmišljam o tome da ćemo se nekako snaći. To činim zato što pisci često mogu biti opsednuti poslovanjem iako nije njihovo da se bave time.
Na kojim projektima trenutno radiš? Možeš li nam reći nešto o tome?
Trenutno radim tri stvari. Radim jednu dokumentarnu dramu. Izlazim na teren i ispitujem ljude o tome kakva su iskustva imali kada su morali da odlaze iz Irske da bi obavili abortus. Takođe, radim na televizijskoj adaptaciji romana za jednu britansku televiziju, a bavim se i radom na jednom filmu koji će de snimati na Kubi i biće na španskom jeziku.
Nazad na Blagostanje
|
