Intervju sa Markom Vejstrom

Intervju sa Markom Vejstrom (režiser)

Kako si došao na ideju za film?
Zaljubio sam se u sedmu umetnost još kad sam imao 11 godina. Sve od tada, želja mi je da i sam snimim film, da dočaram neki drugi svet i prenesem gledaoce u njega. Ali, bilo je teško dobiti finansijsku podršku. Imao sam video klub koga sam uspeo da prodam pre nego što su takve radnje ubili servisi poput Netflix-a i VOD-a. Zakleo sam se da ću taj novac upotrebiti da snimim sopstveni film. Poznavao sam nekoliko ljudi koji rade na montaži i koji bi mi pomogli oko mog projekta za besplatno i zato što delimo ljubav prema filmu. Znao sam da će biti horor film (jer to mi je omiljeni žanr), o mladoj devojci (koju glumi Terens – glumica koju poznajem i obožavam, a radnja će se događati u baru koga je moj očuh posedovao – što je savršena lokacija za klaustrofobičan film. Poslednji elemenat je bio izbor antagoniste, neprijatelja. Tada sam video lekciju Kristofera Hičensa o religiji na Youtube-u, gde je on govorio o Bogu, pre svega starozavetnom, kao o o sebičnom monstrumu. I tada sam shvatio ko će biti moj antagonista, pa sam imao sve elemente da napišem i kasnije produciram i režiram svoj prvi dugometražni igrani film.

Koliko je teško snimiti horor film u Holandiji? Kako je prblika reagovala?
Reakcije su se kretale od dobrih do fantastičnih. Ali bilo je mnogo teško snimiti film sa jednim fantazijskim elementom u jednoj kalvinističkoj zemlji kao što je Holandija jer ljudi ovde u principu imaju problem da prihvate bilo koji elemenat koji je izvan svakodnevnog života a da nije komedija. Predajem režiju i često kažem studentima: “Zamislite na primer, Zvezdane ratove na holandskom. Luuk ik ben je vader!” I svi odmah počnu da se smeju, i to ne zato što sam očajan glumac, već zbog kalvinističke prirode društva i protestantske podloge. Morao sam upotrebljavati mnoge trikove koje sam naučio od drugih reditelja kako bi se maker ponadao da će ovaj projekat uspeti.

Najvažnije je bilo započeti priču u koju neko može da poveruje, kao neki “stalker” film, i polako menjati ton priče kako se ne bi ni primetilo da je postala pomalo nadrealna. Izgleda da ovi trikovi pale na većinu ljudi. Ali i dalje ima mnogo ljudi u Holandiji koji ne vole završetak koji je u stilu fantastike, i to ne zato što je završetak loš, već zato što ne mogu da se udalje od svog kalvinizma.

Na početku mislimo da je onaj koji poziva tipični “stalker” ali kasnije dolazimo do natprirodnog entiteta. Zbog čega si se odlučio za to umesto da to bude neki čovek, ili serijski ubica?
Izbor ovog otkrovenja i izbor antagoniste su ono što čini film još više ličnim. Nadam se da je upravo to elemenat zbog koga se film razlikuje od onih u kojima samo imate ono “BUUU!” u određenim momentima. To je moj stav, moje iskustvo života i straha od smrti, i možda moja zamisao o Bogu. Radi se o mom ličnom nihilizmu i usamljenosti. A to bi sigurno bilo izgubljeno ako bi antagonista bio neki čovek ili nešto tako prizemno.

Završetak filma nas ostavlja u rebusu… za tebe, da li Kristen umire?
Najteže je bilo napisati kraj. Želeo sam nešto što ne daje sve odgovore na tacni, ali da istovremeno nije frustrirajuće. Kraj koji će Vas naterati da se zamislite i inspirisati Vas da date svoje objašnjenje. Ja lično mislim da smrt, velika beskonačna praznina, ne može biti poražena i da je ona uvek tu, čeka da nas sve proguta.

Koji su tvoji glavni uzori što se tiče režije?
Mnogo ih je i zato ću pomenuti samo neke: Hičkok, Melvil, Kjubrik, Spilberg, Polanski, Vilder, Skorseze, Raimi, Dem, Leone, Romero i Karpenter. Ali čak i reditelj kao što je Đuzepe Kolizi, koji je režirao All the Way Boys sa Bad Spenserom i Terensom Hilom, prvi film koga sam gledao u bioskopu (sa svojim ocem) je bio izuzetno uticajan.

Kao fan horora, koja su ti neka od omiljenih ostvarenja?
Iako mnoge od njih volim, moram navesti Isijavanje, Stvar itd… Ali bih iskoristio ovu priliku da pomenem neke od manje poznatih ostvarenja horor-triler žanra: Who can Kill a Child?, Perfect Blue (anime), Next of Kin (verzija 1982, Australija), A Tale of Two Sisters, Dead and Buried, Possession, Deep Red and Donnie Darko.

Mnogi fanovi horora veruju u natprirodne stvari; da li ti veruješ u duhove itd?
Ne verujem ni u šta što zahteva slepo verovanje. Treba mi dokaz. A ni jedna od ovih stvari nikada nije dokazana. Uvek ću biti otvorenog uma, ali kao što bi Karl Sagan rekao “Velike tvrdnje zahtevaju velike dokaze.” Najviše od svega se plašim smrti, mentalnog oboljenja, bolesti, patnje i nehumanosti/brutalnosti koje čuče u svima nama.

Koliko ti znači to što će uz pomoć Eurochannel-a, tvoj film Zarobljena sada moći da pogleda publika širom sveta?
Snimili smo film sa minimumom ekipe i sredstava, ne znajući hoće li ga iko ikada pogledati (niti da li ćemo ga uspeti završiti). Ali uspeli smo, i odziv je bio odličan, mnogo bolji nego što smo očekivali. A otići izvan granica Holandije je – znam da zvuči kliše, ali – ostvarenje sna!

Povratak na Zarobljena