|
|
Intervju sa Piterom Kojotijem
Otkud ti da se nađeš u ovom francuskom ostvarenju? Kako je američkom glumcu uspelo da dobije ulogu u francuskom filmu?
Kada sam bio dosta mlađi, snimio sam film Čovek koji voli - Un Homme Amoreux – koji je bio ogroman hit u Evropi. Režirala ga je Francuskinja, i bez obzira što je snimjen na engleskom, dospeo sam na naslovne strane evropskih magazina kao što su Vogue, Elle i drugi. Svideo se svima koji su ga pogledali u Americi, ali su ga mnogi nazvali “ženskim” filmom. Bez obzira na to sve, posle tog filma ja imam svog francuskog agenta poi menu Selim Kamina i ona za mene pronalazi dobre uloge u Francuskoj.
Kako si se pripremao za ovu ulogu?
Većina priprema obuhvata rad sa mojim trenerom Tanjom Blumštajn, franko-amerikankom koja za mene uvek ima spremnu gomilu vežbi. Posle zagrevanja započinjemo sa samoglasnicima – kako se oni upotrebljavaju u razgovoru, u rečima i u izrazima. Iako francuski znam relativno pristojno, u scenariju ima gomila reči koje nikada ne upotrebljavam tako da se moram pripremati za ulogu mnogo više nego francuski glumci. Moram biti toliko siguran u sebe da ne gubim vreme razmišljajući kako se koja reč izgovara, moram naučiti verovati svojim osećanjima i intuiciji. To je duplo veći posao nego kad bih snimao na engleskom.
Kada i kako si naučio francuski?
Istina je da dobro govorim francuski, ali nije baš najpravilniji. Naučio sam da govorim “sur les plateau du cinema” i mnoge reči ne izgovaram dobro, neke izgovaram poprilično grubo —“Je me tire” (razdeljujem), ‘Fil moi une tige’ (daj mi cigaretu) etc. Volim francuski i posvećeno radim na njemu kada sam tamo, ali nemam u Americi mnogo prilika da ga vežbam, kao na primer što je slučaj sa španskim (koga samo takođe učio i kojim se takođe služim).
Šta je to po čemu se rad u Evropi razlikuje od rada u Americi? Da li ti je nešto od ta dva omiljenije?
Ne glumim iše u američkim filmovima inače. Toliko su preokupljenim “poslovnom” stranom, pa je rad na njima za mene nepodnošljiv – kraći rokovi, duže se radi, nemate vremena za svoj život. Moja deca su već završila postdiplomske studie, nemaju dugove, tako da je više ne moram nastaviti podnositi tu žrtvu. Evropa je skroz drugačija. Dođete na set u razumno vreme ujutru, možete da doručkujete sa vašom voljenom osobom i decom, obučete se i stavite šminku. Ručate kad bude vreme. Radni dan traje osam sati, a restorani su uvek otvoreni za vas ako ogladnite. Sa posla izlazite dovoljno rano da biste odnevi veš na hemijsko čišćenje, pokupovali šta treba u supermarket, videli se sa svojom voljenom i nemate taj osećaj da ste prodali svoju dušu kompaniji. Na kraju, zapitajte se koliko vaš život vredi? U ovim godinama, ja imam više novca nego preostalog vremena, tako da pazim kako ću to vreme upotrebiti.
Ljudi pamte vašu ulogu u filmu E.T. vanzemaljac. Koja sećanja u vezi snimanja tog filma su Vam najdraža?
Kada smo snimali E.T. Stiven nije bio tolika legenda koja je postao kasnije. Snimanje je bilo opušteno i prepuno duha saradnje. Najviše mi se svidelo to što mi je dopustio da napišem tri moja viđenja scene u bolnici kada saopštavam Eliotu da mi je drago što je E.T. došao baš njemu. Iako je autorka Melisa Mateson na kraju to sve doradila, ipak je moj deo bio u finalnoj verziji. Ovakvu privilegiju danas niko ne bi mogao imati, i ja sam Stivenu zahvalan za to iskustvo, posle svih ovih godina.
Radiš li trenutno na nekim projektima? Možeš li nam reći nešto o tome?
Trenutno se daje projekat Kena Burnsa Vijtenamski rat – 18 sati, 9 delova od po dva sata. Vrlo je moćno ostvarenje i dobija potrebnu pažnju. Odigrao sam svoju oproštajnu ulogu u Kanadi prošle godine – Nestanak, koji će tokom ove godine biti završen i izbačen. Predivan je scenario. Predivni su glumci i reditelj, ali nije mi više bilo zanimljivo da glumim i znao sam da je vreme da se oprostim. Nije mi zamiljivo raditi na temperaturama ispod nule.
Povratak na Valparaiso
|
