|
|
Povratak na Stoni fudbal
Intervju sa Pjerom Nosarijem (režiser)
Kako si ušao u svet Subuteoa (stonog fudbala)?
Možda će ti se učiniti čudnim, ali nisam pravi fan stonog fudbala. Naravno, igrao sam ga ranije, ali samo rekreativno. Enriko Fontaneli me je angažovao na ovom projektu, jer je tu ideju držao u sebi dosta dugo. Enriko je bio član indi benda OfflagaDiscoPax, o kome sam snimio svoj prethodni dokumentarac, a znao je da gajim strast ka fudbalu. Tako da je smatrao da bi ja bio pravi režiser za ovaj film jer moja ljubav ka tom sportu omogućila bi mi da brižljivo posmatram i dam ispravan sud. Složio sam se sa njim i odmah prihvatio posao. To je bilo krajem juna 2010.
Zašto dokumentarac baš o ovoj stonoj igri?
Subbuteo je dugo vremena bio vrlo popularan, tokom sedamdesetih i osamdesetih, ali imao je i svoje “crne dane”, kada se činilo da je zaboravljen. Ali Enriko je znao da igra nikada ustvari nije “nestala”, a zadnjih godina postaje ponovo popularna. Tako da, želeli smo istražiti taj fenomen i ispričati priču, a dokumentarac o njemu nikada nije snimljen (osim jednog, ali taj se nije fokusirao na strast ka toj igri). Nije bilo lako, jer priča je višeslojna: od istorije, preko strasti, kolekcionara itd.
Kakos u vaše ostvarenje dočekali ljudi poput Stivena Moretona i bivšeg šampiona Andrea Pićaluge?
Vrlo lepo. Naišli smo na lep doček u ambijentu takozvanog Starog Subuteoa, i svi ljudi koje smo tamo susreli bili su radi da nam pomognu. Stiven Moreton je pravi džentlmen; snimali smo na njegovom Stadionu Prstiju, a to veče smo čak i prespavali tamo. Ujutru nam je pokazao minijaturnu verziju svih nas koju je te večeri napravio i sada se Stoni fudbal nalazi na njegovom stadionu! Dan sa Andreom Pićalugom je takođe bio vrlo prijatan. Radi kao profesor ekonomije u Pizi pa nam je pokazao fekultet na kome predaje; intervjuisali smo ga jednog lepog sunčanog dana, na terasi, dok se Toranj u Pizi nalazio u pozadini.
Zbog čega ljudi postaju toliko strastveni ka ovoj igri, do te mere da grade velike, masivne stadione?
Ovo je pitanje koje sam sebi postavljao svo vreme dok sam radio na dokumentarcu. Na kraju, mislim da odgovor možemo pronačći u rečima Stivena Moretona na kraju filma: “Jednom rečju, koncept Subbuteoa je za mene prilika da ponovo budem dete, a svi mi čeznemo za takvim prilikama… Kada prosto zaboravite na sve ostalo i totalno se prepustite igranju nečega što vam donosi samo zadovoljstvo i opuštanje… Bilo da imate 70 ili 6 godina, uvek možete biti dete.”
Da li planiraš nastavak, u kome bi možda posetio fanove ove igre u drugim delovima sveta?
To je ustvari bila prvobitna ideja: da posetim strastvene ljubitelje Subbuteoa u drugim zemljama, poput Kine i Argentine, ali nismo imali sredstava za to. Jesam razmišljao o nastavku u kome bismo posetili te zemlje, ali je Enrika Fontaneli nažalost preminuo aprila 2014. Ovo me je jako potreslo, jer Enriko nije bio samo kolega, već i jako dobar prijatelj, a to prijateljstvo se rodilo tokom snimanja filma. Bio mi je kao brat. Bez njega će mi biti teško da nastavim rad na projektu koga je on osmislio.
Radiš li trenutno na nekim novim projektima? Šta na možeš reći o tome?
Sada režiram jednu pozorišnu predstavu; radim na spotovima za korporacije i na scenariju za prvi film mladog Italijana koji živi u Londonu. Ali, moj naredni projekat jeste igrani film. Scenario je gotov, i spremni smo da iniciramo finansijsku kampanju. Film podseća na Shame, Stivena Mekvina. Nadam se da ću uskoro započeti sa snimanjem i završiti film do 2016.
Povratak na Stoni fudbal
|
