|
|
Povratak na Povratak kući
Intervju sa Samuelom Rosijem (režiser)
Kako si došao na ideju za ovaj film, i kako ti je palo na pamet da u radnji ispreplićeš tri različita lika?
Ideja za film Povratak kući rođena je tokom jednog boravka u Rimu. Tada sam imao 23 godine, i bio na početku karijere. Nisam mogao podneti da budem razdvojen od porodice, njihovo odsustvo: moj izbor mi je potpuno promenio život i imao sam potrebu da nekako izrazim ovu emociju. Kako savladati svoj bol? Kako, uprkos bolu, nastaviti dalje i napraviti pozitivne promene? Mislio sam da bi bilo dobro pričati o ovom bolu kroz tri različite priče, jer nije svačiji bol isti: svaka osoba ima drugačiju priču, tako da sam morao predstaviti različite aspekte bola kako bih to osećanje što više približio ljudima raznih životnih dobi. To sam učinio na sličan način kao jedan od mojih omiljenih režisera, Alehandro Gonzalez Inaritu. Takvu izvedbu volim. Život je neprekidni miks susreta, ljudi, priča, života, i zato mislim da film treba da prikaže svu njegovu tajnovitost.
Koliki deo svojih ličnih iskustava si preneo na film i na lik pisca?
Nisam imao ista iskustva kao likovi u filmu. Mada, moj otac je preživeo nešto slično onome što se desilo mlađem protagonisti. Nisam iskusio takav bol, nisam izgubio nikog dragog. Ali, osetio sam nedostatak u svom životu: ono kada ne možeš nastaviti da živiš isti život posle tog trenutka koji je promenio sve.
Da li smatraš da je Povratak kući film o realnim životnim problemima, ili pak o nadi?
Oba. Verujem da život nije statičan. Život je ogroman, problematičan, predivan ali istovremeno i težak, tako da nije moguće razmišljati o životu kao nečemu jednostranom i dosadnom. Lepota života je u njegovoj tajnovitosti, u tome da niko ne može razumeti njegovu veličanstvenost i njegove misterije. Naš zadatak jeste da, koračajući kroz život, pokušamo da mu nađemo smisao. Rekao bih da je moj film ustvari o lepoti života – i realnosti. Život obiluje bolom i nadom, a u mnogim slučajevima – oni su povezani.
Takođe si učestvovao u izradi dva filma prethodno emitovana na Eurochannelu: Kosmonaut i Straast. Koliko su ti ta iskustva pomogla u radu na tvom prvom filmu?
To su mi dva vrlo važna iskustva. Što se tiče Kosmonauta, radio sam kao pomoćnik reditelja, naučio sam koliko umeju biti komplikovani odnosi na setu. Režiser je uglavnom sam na setu, okružen gomilom ljudi koji bi hteli sve da znaju. Tako da režiser mora biti istrajan, odgovoriti na svako pitanje ali ne sme zaboraviti na svoju viziju filma, mora je zadržati po svaku cenu. Za vreme snimanja Strasti radio sam sa nekim od najvažnijih italijanskih reditelja, Karlom Macakuratijem. Snimio je više od deset filmova i mnogo toga sam naučio radeći sa njim, posebno kako raditi sa tehničarima i kako da dobiješ ono što želiš.
Da li si očekivao da tvoja “opera prima” postigne toliki uspeh na festivalima?
Rezultati su me iznenadili. Povratak kući je nezavisna produkcija, na kojoj je radila ekipa mladih italijanskih glumaca. Siguran sam da niko nije očekivao takav film iz Italije, i srećan sam što smo uradili nešto za šta su svi mislili da je nemoguće. Na ovo sam najviše ponosan. Primili smo dosta nagrada, bilo je mnogo projekcija na međunarodnim i italijanskim festivalima.
Radiš li na nekim filmskim projektima? Možeš li nam reći nešto o tome?
Prošle godine sam snimio svoj prvi dokumentarac, Poslednje uporište, koji je već bio prikazivan u italijanskim bioskopima, a biće prikazan i na vašoj televiziji. Trenutno radim na svom drugom filmu o lepoti detinjstva, kao i na svom sledećem dokumentarcu Love Biography. Naredne dve godine će mi biti vrlo značajne: kako meni, tako i mom timu, i mojoj produkcijskoj kući Echivisivi.
Povratak na Povratak kući
|
