|
Povratak na Zbogom
Intervju sa Tomasom Donelom (režiserom)
Kako ste došli na ideju da snimite ovaj film?
Teško je reći. Verujem da su ideje kao snovi – dolaze spontano, čak i kada ih ne tražite. Prvo sam imao ideju kako treba da izgledaju početak i kraj, ali nisam imao ideju o tome šta će se dogoditi u međuvremenu. Potom sam imao neobično lično iskustvo i kada sam došao sebi, rekao sam: „U životu ne postoje slučajnosti, sada znam kakav će biti drugi deo priče“.
U filmu Zbogom, glavni lik, čini se, ume da savršeno spoji sebičnost i nežnost. Kako ste uspeli ovo da ostvarite?
Moram naglasiti da sam imao savršenog glumca, koga sam poznavao 20 godina, još od vremena kada sam snimio svoj prvi film. Kada mi se prvi put javila ideja za Zbogom, on je bio još vrlo mlad, ali nekako je život sve lepo uredio da baš u vreme kada smo počeli sa snimanjem on bude baš u godinama koje su mi trebale za film. Ako vam se sviđa kako je lik odrađen, to je prvenstveno zbog toga što je glumac bio sposoban da razume i iznese upravo ono što sam hteo.
Ukoliko biste mogli, šta biste uradili da usavršite svoj film?
Iskreno, ne bih ništa promenio sem što bih ga učinio malo kraćim i promenio deo muzike iz špice. Ovaj film je ispao baš onako kako sam hteo i me čini vrlo zadovoljnim.
Zbog čega je trebalo toliko vremena da dobijete prava i snimite film?
Problemi su uglavnom bili finansijske prirode. Ali čuo sam da je za Foresta Gampa trebalo 13 godina, tako da nisam rekorder u čekanju… I pošto je film završen, smatram da je bilo vredno svakog čekanja.
Da li ste očekivali da će Zbogom postići veći komercijalni i kritički uspeh, imajući u vidu da ga je Sandens institut izabrao za jednu od najboljih produkcija?
Očekivani komercijalni uspeh nikada nije razlog da se snimi film, ali istovremeno bih lagao ukoliko bih rekao da ga nisam očekivao. Najveća greška je očekivati nešto. Ako ne očekujete ništa onda ćete biti srećni. Pogrešna očekivanja mogu biti problematična. Drago mi je da je film prikazan širom Kanade i u Čikagu. Mnoge nacionalne televizije su ga emitovale na dan Svih svetih. Uopšte nisam razočaran!
Imajući sve ovo u vidu, koliko je po vašem iskustvu bilo teško snimiti film u Litvaniji?
Vrlo je teško i ja nisam jedini koji tako nešto kaže. Ali opet, tako je kako je. Sada živim u Australiji, to zovem „prinudnim izgnanstvom“. Voleo bih da mogu da živim u svojoj zemlji, ali ne mogu.
Mislite li da će se ova situacija jednog dana promeniti?
Nadam se da će biti nekih promena. Mi kasnimo dosta, ali stanje se popravlja i mlađe generacije uspevaju da pronađu privatne investitore.
Koji su vaši naredni filmski projekti? Recite nam nešto o njima.
To je adaptacija kanadske knjige Underground (Podzemlje), ali zbog prava na ime filma koje je već zauzeto, engleski naziv filma će biti Zemlje krvi (Bloodlands). To je fantastična priča o ratu sa kojom zapadni svet nije toliko upoznat. Nakon okupacije 1944, Rusi su nas zatvorili iza Gvozdene zavese tako da Zapad nije ni mogao da čuje za našu borbu. U šumama je bilo 35 hiljada ljudi koji su se borili protiv Sovjeta.
Sada smo u konačnoj fazi izrade scenarija, a ovo je takođe i ljubavna priča. Snimaće se u Litvaniji ali i u Parizu, Švedskoj, malo i u Nemačkoj. Mora da bude koprodukcija pošto je budžet koji nam je potreban poprilično velik.
Povratak na Zbogom
|
