Intervju sa Vilijamsom Krepinom

Intervju sa Vilijamsom Krepinom (režiser)

Kako si dobio ideju za ovaj projekat?
Za vreme večere sa prijateljima, bio sam izenađen kada sam video jednog mladića kako nam se pridružuje za stolom. Sin mog prijatelja se doselio kod roditelja nakon bolnog raskida i gubitka posla. Ponovo kod mame je priča o mladim ljudima koji su prinuđeni da se vrate kod roditelja nakon razvoda, bankrota ili drugih životnih poteškoća. Nedavna istaživanja pokazuju da je reč o preko 400.000 ljudi koji se nalaze u ovoj situaciji, samo u Francuskoj.

Socio-ekonomska situacija mi je dala ideju da uradim komediju o odraslom detetu koje se vraća nazad u roditeljsku kuću. Kako vreme prolazi on shvata da nije više mali dečak koga je majka stalno morala štititi i da je ona takođe ljudsko biće sa svim manama i vrlinama, a ne savršena slika žene koju je imao dok je odrastao.

Ova novonastala porodična situacija daje Fransoi priliku da sebi postavi pitanja i da otvori srca za stvari koje nije pomišljao da će učiniti.

Kako bi opisao ovaj film?
Iznad svega, ovo je optimističan film koji obrađuje ozbiljne životne situacije, na komičan način i sa svetlije tačke gledišta. To je film koji će učiniti da ljudi požele da se pokrenu, zaborave na sumorne događaje i fokusiraju se napred. Osećaćete se dobro nakon ovog filma.

Šta si tražio u glumcu koji igra Fransou?
Već sam sarađivao sa Pjerom tako da sam imao u vidu mnoge kvalitete sa kojima raspolaže. Pišući Ponovo kod mame, imao sam njega na umu, kao i njegovu sposobnost da prikaže nežnost lika bez obzira na njegovo generalno ponašanje, prouzrokovano situacijom kroz koju prolazi. Pjer je uspeo da unese u Fransou krhkost, humor i nežnost - u suprotnom bismo prikazali samo nasilje i modernu realnost.

U ovim kriznim vremenima, film je posebno relevantan. Kako si uspeo da ponudiš poruku nade kroz tešku priču?
Kada obrađujete neku ozbiljnu temu, ne morate uvek imati tužan, mračan stav ili osuđivanje. Cela poenta komedije jeste da se ukaže na određenu tematiku bez upadanja u očajanje ili patnju, kako često vidimo na malim ekranima. Posleratne italijanske komedije, bioskop i britanska televizija su na fantastičan način pokazali da je moguće napraviti komediju koja pokazuje poetičnu ali i surovu stanu života, kroz priče gde ćete se smejati i plakati istovremeno.

Film takođe ukazuje na važnost porodice i majki. Koju poruku si želeo da ostaviš sa ovim pristupom?
Stvari ranije nisu obavezno bile bolje, samo su bile drugačije. Da parafraziram poznatu rečenicu “nostalgija nije ono što je nekada bila”. Morate naučiti kako da živite u sadašnjosti jer nikad ne znate šta će vam sutra doneti.

Svi imamo majke, koje postaju stare, nekada traže pomoć ali većinom se trude da sve urade same, u iščekivanju su posete sina, ćerke a najviše unuka čije odrastanje prate kroz foto albume.

Moja veza sa majkom mi je svakako bila velika inspiracija za filma. Kada potičete iz siromašne porodice, brzo postanete rasipnik. Ali sama činjenica da ste otišli u Pariz je dovoljna da od vas naprave heroja. Alis stavlja svog sina na pijedastal, a on sa druge strane ne želi da razočara majku koja je sve žrtvovala kako bi on uspeo u životu. Tako da je laže, jer ne želi da povredi njena osećanja, da joj ne izbriše iluzije, dok ga realnost ne udari u lice. Ista je stvar sa prijateljima iz detinjstva. Kako da prizna da je u svemu neuspešan, kada svi u njemu vide uzora?

Imao sam divnu priliku da sarađujem sa Ani Kordi i Pjerom Kazinjarom, koji su se od početka ponašali kao majka i sin. Tokom snimanja, kada bi Ani tražila Pjera, sve redom je pitala “gde je moj sin, kako je moj sin?”

Da bih razvio Alisin karakter i karakter njenih prijatelja, takođe sam crpeo inspiraciju od moje majke, koja će uskoro napuniti devedeset godina, kako se ona ponaša sa svojim prijateljima i partnerima. Odlaze kod frizera, stavljaju šminku kako bi se osećali lepše, igraju da bi se osećali življe.

Povratak na Ponovo kod mame