|
|
Intervju sa Viluom Kangurom i Gertom Kilerom (scenaristi) Kako ste dospeli da radite na ovom projektu? Vilu Kangur: Između 2005. i 2007. ja i Gert smo napisali scenario za estonsku TV komediju. Imala je 46 epizoda. I kada se ova serija završila obojica smo hteli da nastavimo saradnju. Iako smo u to vreme obojica pisali za televizijske projekte, postigli smo zavidan nivo međusobnog razumevanja za vreme rada na prethodnom projektu. I onda je Gert došao na ideju koja se isprva činila vrlo ludom. Gert Kiler: Bio sam na skijanju za vreme odmora i baš dok sam, na kraju dugačkog dana seo ispred televizora, emitovale su se Vesele sedamdesete. Pošto sam razmišljao o novoj seriji, pallo mi je napamet zašto ne bismo uradili nešto poput Veselih sedamdesetih, ali da se radnja događa u komunističkoj Estoniji? Na početku to je bilo vrlo neistraženo tlo, pošto u sovjetskom periodu nismo imali ovakve serije. Takođe, ovo podneblje se dosta razlikuje od Zapadne Evrope, koja se u to vreme smatrala slobodnom. Na kraju, s obzirom da sam rođen 1974. mogu reći da u stvari volim 1980-te. Kako vam je na pamet pala ideja za seriju koja se događa u komunističkoj Estoniji? V.K: Sećam se da nam je trebalo dosta vremena da ubedimo producente – sovjetska era smatra se vrlo nesrećnim periodom u Estoniji, i mi pokušavamo da zaboravimo taj period što je više moguće. Ali, kada mala nacija ne ume da se smeje sebi, onda je ona skroz propala. To su bila tužna vremena, istina je, ali čak ni u najtotalitarističkijim režimima mi moramo zadržati smisao za humor. G.K: Sovjetski režim je pokušavao da razdvoji dobro od lošeg. Ali, izgleda da je postignut drugačiji efekat, kao što se to događalo širom Sovjetske Unije. Odakle ste kupili inapiraciju za scenario? V.K: Gert je 17 godina mlađi od mene, što se ispostavilo vrlo dobrim za našu saradnju. Možemo da se međusobno inspirišemo. Ja ponekad upotrebljavam lična sećanja, jer u to vreme ja sam od hipika postao glumac narodnog pozorišta. Gert je tada srećno prolazio kroz svoju pank fazu. Uzgred, obojica smo radili u pozorištu i kao novinari, tako da imamo sposobnost da pravimo generalizacije bazirane na istinitim događajima iz tih vremena i oslikamo ih kroz humor. G.K: Što se tiče prikazivanja karakteristika sovjetskih vremena, to prirodno proističe iz mojih iskustava, kao i iz iskustava ljudi koje ja znam. Ali ništa od ovoga ne bi bilo uspešno da ne postoji univerzalna ljudska povezanost koja nema toliko veze sa dobima i režimima. U kojoj meri ova serija verno prikazuje Estoniju iz osamdesetih? V.K: Nije naš cilj da gledaocima držimo lekcije iz istorije. Ali trudimo se da se držimo pojedinih detalja. Tako da, čak iako se nešto nije zaista dogodilo na način na koji je predstavljen u seriji, treba imati na umu da su takve stvari bile moguće. Mi prosto pričamo priču o sovjetskoj porodici iz 1980-tih kroz sitkom. Najluđa stvar je ta da, čak i kada pustimo maštu da divlja, gledaoci kažu da se zaista to tako desilo. Ali, dešava se da, kada upotrebimo prave životne priče iz tog doba, gledaoci kažu: dajte, pa nije život u to doba bio baš toliko glup. G.K: Teme i stavovi su poprilično slični životu u to doba. Bar mi to tako vidimo. Mi prosto preterujemo u svemu – kao što se radi u svim komedijama. I ne suzdržavamo se puno. Koliko sezona će imati serija? V.K: Trenutno radimo na scenariju za sedmu sezonu. Do sada su emitovane 53 epizode. Ponovo smo počeli sa snimanjem u martu a estonski Javni servis je poručio 16 novih epizoda do kraja ove godine. Ako sve bude u redu, trebalo bi da snimimo ukupno 100 epizoda, a tek smo na pola puta. S obzirom da samo nas dvojica pišemo, to je velik posao. G.K: Želimo da stignemo do 20. avgusta 1991. sa poslednjom epizodom. To je datum kada je Estonija ponovo postala nezavisna. Trenutno smo u 1985., kada je Gorbačov došao na vlast u SSSR. To je doba velikih kretanja i promena. Tako da smo bili svedoci istorije koja je bila prepuna apsurdnih momenata. |
