|
|
Intervju sa Vladimirom Karabanovim (režiser) Kako si došao na ideju da snimiš film o cirkusu i slonu? U svim mojim filmovima, trudim se da izaberem temu gde će glavna poruka biti vrlo shvatljiva i prosta, ali da istovremeno služi i kao metafora. Tek tada priča postiže izvresno sazvučje osećanja i slike. Ovo me je navelo da pročitam scenario, pisan pre 10 godina od strane nadarenog Aleksandra Dorbiniana, koji se tokom studija izdržavao radeći u Durov cirkusu gde je čistio slonove. Tokom prethodne decenije, skoro svaki producent u Moskvi je pročitao osvaj scenario a niko se nije odlučio da ga pretoči u film. Skakutao sam tamo-ovamo, kada sam shvatio kakav potencijal ima ova priča. Ako porazmislite o tome, slon nije pas ili mačka; ogroman je, dobroćudan i potpuno stran. I još, shvatio sam da je Slon odlična metafora za čudo koga svi iščekujemo i za kojim svi tragamo – to je čudo koje sa sobom nosi smisao života, veru, čovečnost, saosećanje i vrlinu – metafore čuda za koje bi svako očekivao da dolaze od Boga, ali ostaju totalno neprimećena u svom prirodnom okruženju, u istom smislu u kome su likovi filma potpuno nesvesni prisustva Slona. Zadržao sam nekoliko likova iz originalnog scenarija: slona, vozača prikolice, devojku iz cirkusa i cirkusku družinu; i dve scene: kada se slon razboljeva i treba biti uspavan, i kada vozač dovodi slona svom detetu. Ostalo sam izbacio i promenio žanr. Pisac jeste bio uznemiren ali je ipak prodao scenario nama. Kada je završen prvi nacrt filma, pozvao sam Aleksandra da ga pogeldamo zajedno. Mislio sam da će reći “gledajte kako divan film imamo!” Ali, prodrmale su me vesti da je on umro mesec dana pre tog prikazivanja. Bilo je, i još uvek je, jako teško i strašno što nisam imao priliku da se zahvalim tom nadarenom čoveku i da mu podarim priliku da vidi kako je njegova ideja lepo oživela, što nismo imali priliku da razrešimo naše stvaralačke nesuglasice jednim prijateljskim rukovanjem… Aleksandr, oprosti mi, uvek ću te se sećati sa najiskrenijim divljenjem i uvek ću se moliti za tvoju dušu! Kako to da je muzičar završio kao režiser? Od svoje šeste godine učim muziku profesionalno – prvo je to bila specijalna muzička škola za nadarenu decu a kasnije konzervatorij u Kijevu, pa sam otišao na postdiplomske na konzervatorij u Moskvi. Bio sam pravi zaluđenik, nekada sam vežbao i po deset sati na dan. Scena je bila moja droga, moj raj. Pošto sam diplomirao u Moskvi, trebao sam putovati u Belgiju sa žičanim kvartetom. Nedelju dana pre polaska, video sam reklamu na zgradi i radilo se o višem kursu za scenariste. Moja radoznalost je pobedila i ušao sam kroz zabranjena vrata, ali se ispostavilo da je kurs već bio popunjen i da bih se trebao vratiti za dve godine. Ipak, nije prošlo mnogo i ja sam sastavio priču i otišao tamo po prvi put i susreo člana osoblja – jednu vrlo nepristojnu damu. Posle mnogo raspravljanja, obećao sam da ću prodati moju italijansku violinu da bih mogao platiti časove i konačno izašao odande sa pristupnicom u rukama. Kasnije te večeri, ispričao sam priču svojim prijateljima. U sred te noći, kada su svi otišli, izvadio sam celokupnu papirologiju iz kante za smeće, ponovo pročitao šta se sve traži i počeo pisati svoju biografiju na “umetnički način”, kako je to komitet zatražio. To je bio prvi put u mom odraslom životu da sam dobio priliku da pogledam na svoj život sa strane, pogledam šta se sve izdešavalo, pokušavajući da pronađem razloge za neke odluke, ponovo izgradim priču o svojim osećanjima, željama i akcijama. Video sam čoveka koga nisam poznavao, ali sve što je bilo napisano o njemu bilo je istinito. Bio sam šokiran time koliko malo znam o sebi! Uradio sam sve što je od mene zahtevano i vratio sam se u školu filma. Primili su me u Adabašijanov razred. Stara žena, koja me je ranije dočekala vrlo nepristojno ustvari je bila predivna – spisateljica Rena Konstantinovna. Ona mi je psotala boginja majka u mom novom filmskom životu. Nisam ni morao prodati violinu jer su mi Vera Sumenova i Adabašijan pomogli da dobijem stipendiju od fimskog fonda. Morao sam učiti danonoćno i nisam nalazio vremena za muziku. Izdajstvo, krivica i potpuni gubitak nisu me izjedali iako sam prestao svirati violinu. Fantastični predavači, svetle ličnosti, lavina informacija o umetnosti stvaranja filma, nove metode samoizražavanja – sve to me je preplavilo odvažnošću i ja sam sklopio oči i zaronio u okean kinematografije. Kasnije sam otkrio da se muzika i film ne razlikuju mnogo. Pravila su slična, samo što u modernoj kinematografiji nema toliko potrebe za “Igrom staklenih perli” – što je nešto čime se muzičari svakodnevno bave. Šta ti je bio najveći izazov za vreme snimanja Slona? Naširoko je poznato da su deca i životinje najbolji glumci, tako da je najteže bilo da se naši odrasli glumci usaglase sa njima. Bilo je vrlo teško izabrati prave glumce. Glavni glumac, Sergej Šnurov, koji je ustvari profesionalni rok muzičar a ne glumac, bio je potpuno spontan i prirodan, kao i Slon sam. Anastasija Smetanina je vrlo brzo uhvatila poentu, toliko das u slonovi hteli da je okupaju peskom kako joj ne bi bilo prevruće na snimanju. Ali i dalje nije bilo lako; morali smo tražiti kreativne načine da svi ostanu iskreni. Glumci nisu imali uvid u pisani tekst tako da su okruženje zatekli takvo kakvo je bilo na licu mesta za vreme snimanja scene. Ponekad sam terao glavne glumce da satima čekaju u kostimima i našminkani dok smo mi snimali patke, avione i nebo. Kada bi potpuno odustali od mene, mojih ideja, filma i snimanja i potpunosti – onda su tek bili “spremni”. Više nisu bili besni na mene, što je označavalo da je vreme za snimanje došlo. Ova poprilično čudna metoda delovala je poput magije. Svi mi smo, inače, i posle snimanja, ostali vrlo dobri prijatelji. Ima li nekih smešnih anegdota vezanih za snimanje? Možda dok ste radili scene sa Bodhijem… Mogu da podelim jednu tajnu sa vama, ukoliko ste videli slona u kadru; to je značilo da je drugi slon negde blizu. Potrošili smo mnogo vremena tražeći pravu životinju; konačno smo naleteli na poljskog odgajivača slonova koji je radio sa dve nerazdvojne prijateljice – Dženi i Magda. Bile su toliko bliske da, ukoliko biste želeli da ih razdvojite makar sedam metara, postajale bi nervozne, duvale kroz surle i jurišale jedna ka drugoj, rušeći sve što im se moglo naći na putu. To nam je pričinjavalo poteškoće i čak nas dovodilo u ozbiljan rizik – snimatelji su nekad morali biti pozicionirani ispod druge životinje. Kasnije smo shvatili kako da upotrebimo ovu bliskost u svoju korist, da kontrolišemo njihove pokrete – što su udaljenije bile to su brže trčale. Iako su imale odlične odgajivače, družina je morala da se snosi sa nekoliko ekstremnih situacija, rizikujući živote, sklanjajući se rezbesnelim životinjama sa puta. Morali smo, u principu, da izbacimo sav višak. Sve scene sa šetanjem slona su ustvari dokumentarci. Da li ste imali problema sa političarima ili društvima za zaštitu životinja pošto ste imali slona na snimanju? Reakcije posmatrača koje vidite su potpuno iskrene, uključujući snimak čoveka na polju dok posmatra slona kako jede kupus. Prosti beloruski seljak nije mogao da shvati šta dva slona rade u njegovoj bašti u 5 ujutru. Ili, kada vidite čobanina kako se krsti i odlazi brzim korakom, verovatno misleći da je suviše popio prethodne noći. |
