|
Jermenski film Manjak finansijske podrške i cenzura nametnuta od strane Sovjetske Unije nikako nisu mogli da zaustave malu kavkasku zemlju Jermeniju u njenim nastojanjima da razviju kvalitenu kinematografiju. Što je još neobičnije je to da je upravo boljševički režim taj koji je podstakao njen početak i razvoj. Skoro godinu dana pošto je bila aneksirana od stane Sovjetske Unije, jermenska filmska industrija je krenula da staje na svoje noge, a za dan njenog nastanka se smatra 16. april 1923. godine. Toga dana je osnovan filmski državni komitet, poznat pod imenom Goskino, i od tada pa nadalje su stvari krenule da se razvijaju. |
|
Gikor |
Obećavajući početak Iskoristivši rusku podršku, mladi režiser Daniel Duznuni (koji je tada imao samo 28 godina) je udružio snage sa veteranom Hamom Bek-Nazarovim da bi započeo razvoj kinematografije. 1926-te godine snimljen je film Namus, vrlo uspešna drama koja je izazvala neverovatno oduševljenje od strane novopečene publike u ovoj maloj zemlji. Iako je bilo teško dodeljivati uloge glumcima jer je celokupna kinemaografska priča bila još sveža, kritičari su se ipak složili da je ova anonimnost inovativna. Posle konceptualnih izdanja poput Zare i Khapus, u kojima su iranska i turska kutlura prikazane kao pretendenti na teritoriju Jermenije, došlo je do snimanja komedija koje prikazuju svakodnevni život u gradovima (Kikos i Meksičke diplomate) i trilera Gikor, koji se smatra remek-delom jermenske kinematografije. |
|
Prva kriza Bez obzira na svoje uspehe, jermenska filmska industrija je osetila posledice ekonomske krize 30-tih godina u SAD, pa se 40-tih broj produkcija smanjio kao i njihov kvalitet. Tokom ovog slabog perioda za jermenski film, priče u filmovima su uglavnom bile kliše priče o junacima revolucije kao i njihovim pohodima i borbama. Tokom 50-tih i 60-tih to se promenilo jer su događaji u filmovima bili orijentisani ka apsurdnim pričama sa novim i poetičnim pogledom na život, ali iznad svega, priče su bile o tome da treba biti svestan sebe. Rezultat ove neuobičajene kombinacije bio je jedan od najznačajnijih jermenskih filmova: Boja nara, dirljiva priča o životu pesnika Sajata Nove, u režiji Sergeja Parajnova. Ovaj film se smatra unikatnim od strane kritičara sa obe strane Atlantika, nemoguće je bilo klasifikovati ga, i odražavao je sovjetski realizam, što je učinilo režisera vrlo poznatim. |
Boja nara |
|
Parajanov, poslednje proleće |
Druga kriza Iako je dostigla punoletstvo još pre 80-tih, filmska industrija je bila uzdramana sa obe strane Gvozdene zavese posle raspada SSSR. Pošto nije bilo resursa i finansijskih rešenja da se kinematografija održi, većina režisera i glumaca je otišla na privremenu pauzu. Tokom 90-tih i u prvoj deceniji 2000-tih, jermenski režiseri su krenuli da finansiraju filmske projekte sopstvenim novcem i izneli na videlo teškoće sa kojima se njihova zemlja suočavala. Filmovi kao što su Glas u pustinji, Krv i Lavirint su pokazali u kakvoj napetosti živi jermenski narod posle perioda komunizma. Istovremeno se grupa režisera okupila oko projekta u kome bi odali poštu svom prethodniku u heroju: Sergeju Parajnovu, pa su tako snimali filmove u čast njegovog dela, u kojima se prikazuje njegov doprinos jermenskoj kinematografiji. Filmovi su izdati pod nazivima: Parajanov, poslednje proleće i Parajanov, poslednji kolaž. |
