Švajcarski film |
|
Projektor Kasimir Sivana |
Švajcarska je zemlja poznata po tome što je ostala neutralna tokom dva najznačajnija događaja koja su potresla Evropu u XX veku, tj. dva svetska rata. Jedinstvenost je okarakterisala švajcarski film koji je svoje estetske vrednosti izgradio samostalno i različito od susednih zemalja poput Italije i Nemačke u kojima se od filmova zahtevalo da utiču na umove stanovnika. Film kao vid zabave Ali gde je to sve započelo? Nedugo pošto je osmišljen kinematograf braće Limijer u Francuskoj, prve projekcije su bile održane u Ženevi 1986. od strane Maurisa Andreosija. Iste godine je Kasimir Sivan iz Ženeve napravio kameru sa 38-milimetarskim projektorom koga je sam dizajnirao, i koga je on koristio da bi samostalno snimao filmove i prikazivao ih prijateljima. |
|
Prva ostvarenja Tih ranih dana, svi filmovi projektovani u Švajcarskoj su snimani u inostranstvu, a to su često bili dokumentarci braće Limijer. Ali 1901.godine Zurcher Sechselauten-Umzagwasje postalo je prvo ostvarenje u zemlji, a 1917. je snimljen prvi dugometražni film koga je producirao Edvard Bajnz pod naslovom Der Bergfuhrer. Ipak, tih ranih godina, preduzetnici kao što je bio Feliks Mesgi su se takođe pridružili filmskom trendu za vreme tradicionalnih festivala uzgajivača vinove loze. Tokom 20-tih i Drugog svetskog rata, švajcarska kinemtografija je beležila uspešan razvoj, ali na to treba gledati odvojeno od razvoja iste u drugim zemljama. Tu deceniju je obeležila produkcija prvih filmova sa zvukom: Robert Volmutov Bunzli Grossstadtabenteur iz 1930.Ovaj stabilan napredak je popločao put stranim kompanijama kao što je FOX da otvori ispostave u Ženevi jer je potražnja za stranim filmovima bila velika. Drugi svetski rat je izolovao Švajcarsku ali je to ujedno bilo i vreme velikog stvaralaštva. U tom vremenskom periodu, preko 40 dugometražnih filmova je napravljeno u Švajcarskoj, a teme su uglavnom bile promovisanje nacionalne, političke i kulturne svesti. Filmovi poput Fusilier Wipf (1939), Gilberte de Courgenay (1941) i Die Missbrauchten Liebesbriefe (1940) su postali međunarodno priznati i postali klasici švajcarske kinematografije. |
Gilberte de Courgenay |
|
Havijer Koler |
Internacionalno priznanje Naredne tri decenije su uglavnom bile stagnantne što se tiče broja filmova koji su snimljeni u zemlji, mada su se radnje filmova promenile. Između 50-tih i 60-tih, te priče su se ticale patriotskih vrednosti i seoskog života sa kraja 19.veka. Poznih 60-tih i tokom 70-tih, novi trend produkcije je okupirao umove režisera kao što su bili Henri Brant, Valter Marti, Alen Taner i Žan-Luk Godar, a potonja dva su uveli švajcarski film u međunarodne vode. Tačno je kraj 70-tih obeležio produkciju najuspešnijeg švajcarskog filma: The Swissmakers (1978), što je satirična komedija koja se bavi poteškoćama stranaca koji žele da postanu državljani Švajcarske. Od 80-tih pa do sada, filmska industrija je bila pravi rolerkoster za režisere i producente jer su se menjali periodi uspona i padova. Ipak, bez obzira na to, upravo u ovom periodu je švajcarska kinematografija osvojila svoje najveće priznanje – Oskara za najbolji film na stranom jeziku sa filmom Put nade (1991), koga je režirao Havijer Koler. |
